Udala sam se tek što sam napunila osamnaest godina ostvarujući svoj i san svih devojaka iz moga kraja u brdima iznad Drine.Isprosili su me u Srbiju. Tako je od vajkada, a naročito od kako su se iz ovoga kraja, sedamdesetih godina ljudi počeli iseljavati u potrazi za lakšim životom u predgrađa Šapca, Valjeva ili Loznice. Prodavali su sve i odlazili, vraćajući se retko u posete rođacima, na sahrane i vašare da pronađu udavače za svoje sinove. Meni je zapao Sredoje, sitan, bledunjav, visokih zalizaka, još malo pa ćelav. Završio je neku višu pravnu školu, imao dobar posao u velikoj firmi u Valjevu, vozio je Ladu.
Hrabro sam zakoračila u novi svet, mlada, visoka, jaka, baš kakvu su tražili. Naime, u njihovoj porodici su sve žene bile takve jer su samo one mogle da rmbaju najteže fizičke poslove i nose breme kućevnih obaveza na svojim plećima dok im muževi, uglavnom građevinci zidaju svugde po Srbiji. U prvih pet godina braka sam rodila dvoje dece ( sina i ćerku) završila večernju školu za krojače, stekla nove prijateljice.Sredoje je bio vredan i uspešan, napredovao je na poslu, postao neki šef ( direktor Službe zajedničkih poslova ili tako nešto), ozidali smo novu kuću na placu pored kuće njegovih roditelja, staru Ladu specijal zamenili za novu Rivu, svakog leta pola godišnjeg odmora provodili u Bosni kod mojih a drugu polovinu u Makarskoj, gde je bilo odmaralište njegove firme.
Sredoje je puno radio, često je izlazio iz kuće kasno uveče, na neke sednice i kojekakve sastanke sindikata, partije, komiteta. Dolazio je umoran, nervozan. Istina, svoje bračne dužnosti je ispunjavao redovno, bar jednom u deset dana. Malo bi me mazio po grudima i stomaku, zavlačio bi mi ruku pod spavaćicu, širio mi noge, penjao se i …tako. Mislim , tada nisam imala baš nekog iskustva, on se nije mnogo trudio da me poduči, trpao ga je, gurao i vadio, taman kad bi se i meni malo osladilo, kad bi mi stomak zaigrao i neka vatra udarila vadio ga je, stenjao, drhtao i zalivao me po stomaku. Tako je to išlo, ne baš mnogo nalik na ono što sam čitala u ženskim časopisima i doživljavala u nekim slobodnijim snovima ali šta da se radi. Bila sam zadovoljna, za bolje i nisam znala. Iskreno nisam se ni žalila, a kad pogledam moje u Bosni, pa neke rođake koje smo posećivali u okolini i prijateljice iz grada mogla sam mirne duše reći da živim lepo, da sam srećna žena i da mi mnoge zavide.
E, onda smo ponovo bili u Makarskoj, ponovo naša soba sa pogledom na borovu šumu, miris mora i lavande. Deca porasla, sin završio prvi osnovne, ćerka te jeseni kreće u školu, Sredoje raspoložen. Te noći sam se probudila slučajno, vidim deca mirno spavaju, ali nema Sredoja. I taman da ga pozovem spazih ga kako stoji uz prozor, gleda kroz zavesu u mrak i – umalo da se onesvestim – izvadio onu svoju stvar i igra se sa njom.
– Sredoje!
On se trže, okrete se ka meni, pa kao lopov uhvaćen u krađi zamuckuje, a igračka mu pade, smanji se i skoro uvuče u stomak. Tada sam saznala njegovu veliku tajnu, kaže da ga to prati još od dečačkih dana, eto voli da gleda druge dok rade one stvari. Zato često izlazi iz kuće, seda u auto i odlazi na mesta gde dolaze ljubavni parovi, prikrada im se, gleda, sluša njihove uzdahe i igra se sam sa sobom. Kaže da to rade mnogi, to su voajeri ili tako nekako, da im je dok gledaju jako lepo, da uživaju, eto i sada je gledao dvoje u šumi… Priđem prozoru, provirim, privikavam se na mrak i uočavam dve senke među borovima. Jedna oslonjena leđima na bor, rekla bih muškarac, druga, upola manja, ne ona kleči ispred prve i , oh Bože, pa ona drži onu njegovu stvar u svojoj ruci, trlja njome svoje lice, stavlja ga u usta!!
– Vidiš – šapuće mi Sredoje – sad mu puši!
Uzima moju ruku, stavlja mi ga u šaku, osećam kako raste, svojom šakom preko moje mi pokazuje kako da je pomeram, stenje, gura me da čučnem ispod prozora i pokušava da mi ga stavi u usta. Pomeram glavu, okrećem, osećam ga na licu, na usnama, neću tako, pa nisam nikad, on se trese i prosipa mi se po licu i kosi.
Celu noć mi priča, objašnjava, ubeđuje me da se neljutim, obećava kule i gradove, moli da ga razumem, traži da mu učinim. Najzad shvatam da moj Sredoje želi da gleda dok me neko drugi, znate već!!
Tri dana nemogu da ga pogledam u oči, hoću odmah da se vratimo kući, neznam kome da se poverim, koga da pitam šta da uradim.Svake noći, kad deca zaspe Sredoje stoji sakriven iza zavese i gleda kroz prozor i svake noći ima nekoga u borićima i svake noći ja sve slobodnije gledam što i on i sve više osećam što do tada nisam, neku vatru, drhtavicu, kamen u malom stomaku, ukrućene bradavice i tvrde grudi, mokre gaće. I svake noći Sredoje mi ga trpa u ruku, klima, stenje, hoće da mi ga stavi u usta, štrca mi po kosi, vratu i uporan posle priča kako mu je bilo lepo, kako bi mu bilo lepše kada bih ja pristala samo jednom, evo ovde na moru, ko nas pa tu zna, da gleda kako mene neki drugi, znate već.
– Našao sam! – reče mi za ručkom
– Šta si našao? – pitam ga reda radi i pazim da deca pojedu sve što nam je doneto
– Znaš, ono što sam ti predlagao. Fini ljudi, Slovenci iz Maribora, drugi sto od ulaza.
Okrećem se. Visok mršav čovek, plav i pored njega krupna smeđa žena i jedno i drugo stariji od nas, sede i mirno ručaju.
– Njima se odmor završava, sutra odlaze.- nastavlja Sredoje i neskida pogled sa onih dvoje. – Sve sam sredio. Oni su moderni, svingeri tako se to kaže. Pričao sam već nekoliko puta na plaži i ovde u odmaralištu sa njima. Otićićemo kod njih posle večere, pozvali su nas.
– Šta ti je čoveče, šta pričeš!? – šapućem i pokazujem očima na decu.
Celo popodne me Sredoje molio, ubeđivao, objašnjavao da ako mi se ne bude svidelo odmah idemo nazad u svoju sobu, da će Slovenci to razumeti, rekao im je da ja nisam baš…moderna, da nisam u tim stvarima iskusna, da bi nam to bio prvi put. Nisam htela ni da čujem!!
Večerali smo i taman da krenemo u šetnju Slovenci prilaze za naš sto.
Upoznajemo se: Martin i Janica. Trtljaju nešto sa našim klincima, naručuju sladoled za njih, šale se, deca se smeju, Sredije blista, a ja u zemlju da propadnem. Polazimo u šetnju, pozivaju nas kod njih u sobu na piće, ulazimo u bar. Klinci im dosađuju, oni ih peljaju, tetoše, naručuju im sokiće, nama vino – domaći prošek. Nazdravljamo, pričaju njih troje, ja uglavnom ćutim i gledam. Martin je nezgrapan, koščat, širokog osmeha u nekoj širokoj beloj majici i pantalonama do kolena, Janica dosta niža ali krupna, velikih grudi i zadnjice, utegnuta u kratku suknju. Deci se spava, treba da pođemo. Pozivaju nas u svoju sobu da klincima daju neke sitnice, za uspomenu, Sredoje prihvata, hoće i deca, polazimo. Soba, obična, skoro kao naša, mali hodnik, kupatilo i veliki francuski lešaj, dve niske fotelje, noćni stočić sa ogledalom. Ponovo sipaju vino koje su poneli iz bara, nazdravljamo, deci daju neke glupe značkice i školjke. Hoću da idem, vreme je da maleni legnu, već je suviše kasno za njih. Sredoje me pogledom preklinje. ( Ostanite još malo, mogu deca i ovde da legnu, ako zaspe prenećemo ih do vaše sobe, to je tako blizu. Ja uporna da pođemo.)
– Dobro. –ljuti se Sredoje – Idi ti sa decom, ja ću ostati još malo sa ljudima. Ako hoćeš, kad pospe, ti se vrati.
Odlazim, stižem u našu sobu pakujem klince u krevet i oni, puni utisaka, srećni i zadovoljni tonu u san. Šetam po sobi, kopka me šta radi Sredoje, vreme prolazi. Najzad ustajem i tiho izlazim iz sobe, žurim niz hodnik. Prvi sprat, soba 208, tiho kucam i otvaram vrata. U sobi polumrak, samo jedna stona lampa u plavom abažuru svetli. Na širokom francuskom ležaju Martin go golcat, pored njega Janica samo u gaćama drži ga za podignutu batinu i lagano je oblizuje. Moj Sredoje šćućuren u uglu do prozora zinuo i gleda. Ne trepće. Janica me je prva videla, radosno me pozdravlja, ustaje i bez ikakvog objašnjenja uzima za ruke, privodi krevetu na koji sedam. Ona seda pored mene, mazi me po kosi, vratu, ramenima, naginje se i ovlaš me ljubi u braz, bradu, dotiče mi usne svojim usnama ( kojima je malopre ljubila i Martinovu alatku!) otkopčava mi bluzu. Neka mi vrtoglavica, mislim da je više od onog prošeka nego od njenih dodira. Osećam još nečije ruke na ramenima, okrećem se i vidim Martinov stomak, podižem pogled, vidim maljave grudi, dug vrat, osmeh, tako blag, tako dečiji. Uz uho čujem mljackanje, teško disanje na nos, pogledam, Janica ga uzela u usta preko mog ramena i puši! Skida mi bluzu, Martin joj pomaže, on mi otkopčava brushalter, ona mi hvata grudi, trlja bradavice, one ukočene.
Rešila sam, hoću da probam, vuče me neka sila, osećam celim telom da ću otkriti nešto što do sada nisam, a život prolazi.
Janica me polaže na krevet, liže me od čela do pupka, svaka mi se dlačica na telu naježila, drhtim o neke čudne želje, od iščekivanja. Žena me miluje a meni lepo, bože, lepše nego ikada, lepše nego kada mi je sa Sredojem bilo najlepše! Šapuće mi tiho u uho:
– Kako si hladna, srečo. Sva drhtiš. Oh kako si samo nevina, ovo ti je prvi put, zar ne?
– Prvi put! –šapućem i ja kao omađijana
Janica trlja svoje teške sise o moje lice, o moje bradavice.
– Tako te želim. Strašno me uzbuđuješ i ti i saznanje da te nikada pre mene nije dotakla druga ženska!
– Nije,nije nikada!
Sisa mi jezik, daje mi svoj, ja ga prihvatam. Sladak je, veliki, nežan. Dah joj je prijatan, osećam vino i njenu pljuvačku, mnogo pljuvačke koju sisam i gutam. Janica mi skida suknju, gricka mi stomak koji skače,grči se, treperi bez moje volje, pomera duboke gaće na dole, miluje moje kovrdže.
– Mmmm, srečo, kakšni lep miris. Oh, martin od kada nisam osetila ovaj miris prave željne pičke!- Janica je glasna, ulazi među moje noge koje sama širi, razgrće i ubada me jezikom pravou moju, ha , znate već. Otvaram oči, gledam u martinova opuštena jaja iznad njih. Velika su, veliki mu je i drugar kojeg je spustio od mog nosa, preko usta i brade i još dalje. Liznuh ga jezikom po otekloj žili ispod.on se trže, ja opet. Malo se pridiže i stavi mi ga u usta. Podupirem ga jezikom da mi ne uđe duboko u usta i sisam (više hvatam vazduh, al njemu to izgleda prija i pomera ga kao da mi ga je stavio gde treba i radi onako, znate, kao Sredoje kad se uspentra na mene. Shvatam da sam sad prvi put potpuno gola od kako sam se udala dok radimo sve ovo! Pridižem se na laktove, okrećem glavu u stranu, martin mi ga gura iz nutra usta u obraz, napinje ga i vadi potpuno pa opet isto. Mljackam, dahćem, fail mi vazduha, glava mi klima napred nazad, sve mi je jača vrtoglavica, slike koje vidim se mute, talasaju. Vidim Sredoja, kleči, blene u mene, sav ustreptao ko jasika na vetru i pomera usne kao da nešto priča. Ništa ga ne čujem. Janica mi sisa onu moju grašku otečenu, dole , znate i umače dva debela prsta u mene. Stiskam se, pomeram kukove, guram dope u dušek kreveta, ona prste u mene, vrti ih, vadi , liže svoje prste, pa onu sluz koja počinje da curi iz moje raspukle, ha…pice! Sramota me što toliko točim, stiskam se, neka mi struja pucketa u …pici…pali je , ja drhtim, poskakujem, ooooh majko moja, ooooh, plašim se da budem glasna ali ne mogu da se zaustavim, pa punih usta Martinovog slanog kurca (!!) stenjem, podvriskujem. Neću ja to, to samo od sebe, od čudne miline koja me baca, koja mi pokreće ruke, hvatam ga za muda, hvatam svoje otečene sise, Janicinu kosu, navlačim joj glavu i teram da mi dublje, još dublje ugura jezik u raspaljenu picu koja ga stiska i stiska…
– Hodi Martine, jebi ovaj pičić. Evo je opet svršava, sva je vrela i mokra. Oooh nikada ni jedna pička koju sam lizala nije ovako tekla!
Martin ga vadi iz mojih usta, brzo me obilazi, skoro skače, Janica se pomera uz moje telo opkoračuje mi lice i gura svoju oteklu, otvorenu pičku na moj jezik. Mokra je, sluzava.
– Joooj !- stvarno jaučem dok velik, dugačak Martinov žarač ulazi u mene
Bol traje, pa sve više bledi i svakim dodirom njegovog alata u preostetljivu mi unutrašnjost prerasta u neku slast, u neki grč koji se širi od karlice ka međunožju. Pomeram kukove, kružim oko ubodenog kočića,razljuljavam ga, upijam, guram napolje, pa mi upada dublje i bolje. Martin mi diže noge, drži ih pod kolenima i nabija se u istom ritmu uporno, precizno, ko klatno na velikom zidnom satu. U meni sve otkucava, lapćem po Janicinoj pici, jezičarim, hvatam je za kukove, mrsim joj nosom mokre dlake ispod stomaka. Njištim kao kobila kad oseti ždrepca, đilitam se, nasukujem na Martinov greben i ropćem: Još, još, tako mi nabij, tako me rokni, uf, uf, joooj! Cičim kao guja presrećna što otkrivam, sramota, tek u dvadesetsedmoj, neslućenu lepotu koju samo poželeti mogu. A želim još i još i uopšte me nije briga što sve dobijam od nepoznatih ljudi koji me pale i koje raspomamljujem.
Janica gori, jaše na mome licu i jeziku, guši me i klikće kako je stiže, kako svršava, baš tako reži: SVRrŠAVAaMM! Pada pored mene zgrčena. Martin joj nešto tepa, guguče, ne razumem ga, priča na slovenačkom, podvukao mi ruke ispod plećki, uhvatio me za ramena ušo u mene kao u pekmez pa usitnio, bože, usitnio sto na sat!
Vrištim, mislim da se čuje kilometrima u krug, krevet se raspada, Martin me puni, štrca i sve mi sasipa u pičku, još malo drhturi pa izlazi ko čep iz šampanjske flaše pred novogodišnju ponoć. Plačem, suze teku kao kiša. Ništa me ne boli, ničeg mi nije žao, a plačem. Sredoje mi prilazi, bez glasa, mazi me i ljubi, šapuće: hvala ti, hvala ti!
Pružam ruku i hvatam ga za kurac, on čvrst, nikad čvršći, pulsira ko živ.
– Hoćeš li da mi ga staviš? Hajde, probaj da ga utopiš Martinovo mleko. Puna sam ga, do grla mi je natočio!!
Sredoje ulazi, šljapće u Martinovoj spermi i naliva me svojom.
– Hvala i tebi- govorim mu u uho da me Slovenci ne čuju – Ni sanjala nisam da može ovako biti. Vidi Sredoje i sutra nekog…Nađi! I kad dođemo kući. Hoću ovako opet. Hoću da me gledaš dok me jebu, da mi bude lepo, da tebi bude lepo!!
