Mirni dani na Klišiju

Dok pišem, pada noć i ljudi odlaze na večeru. Dan je bio siv, kakav je često bivao u Parizu. Šetajući oko zgrada da malo razbistrim glavu, nisam mogao da ne mislim na strahovit kontrast tih dvaju gradova (Njujorka i Pariza). Isti je čas, isti ovakav dan, a već i sama reč siv, koja je izazvala asocijaciju, ima vrlo malo zajedničkog s onim gris koje, u ušima Francuza, budi čitav svet misli i osećanja. Još davno, prolazeći ulicama Pariza i zagledajući akvarele po izlozima, primetio sam karakteristično nepostojanje onoga što se zove Pejnova siva. Spominjem to jer je Pariz, što je opštepoznato, pretežno siv grad. Spominjem to zato što, u svojim akvarelima, američki slikari preterano i opsesivno koriste tu fabrikovanu sivu boju. U Francuskoj, raspon sivih boja kao da je beskonačan; u Americi se i sam utisak sivila gubi.
Razmišljao sam o tom neizmernom svetu sivila koji sam upoznao u Parizu, jer baš u ovo doba dana, kad sam obično skitao po bulevarima, u Njujorku dobijam želju da se vratim kući i pišem: totalni preokret mojih navika. Tamo bi mom danu bio kraj i ja bih instinktivno izlazio da se pomešam s gomilom.

Ovde me bezlična masa, lišena svake boje, svake nijanse, goni u samog sebe, goni me natrag u sobu, da potražim u sećanju čestice iščezlog života koje će možda, kad se sliju u celinu, ponovo stvoriti one nežne prirodne sive boje toliko neophodne rađanju postojane, skladne egzistencije. Sam pogled na Sakrker sa ma koje tačke duž Ulice Lafit u jedan ovakav dan, u času kao što je ovaj, bio je dovoljan da me dovede u ekstazu. To je ostavljalo isti utisak na mene čak i kad sam bio gladan i bez nade da ću prespavati negde. Ovde, i da imam hiljadu dolara u džepu, ne znam ni za jedan pogled koji bi u meni probudio takvo osećanje.
U Parizu sam ovakav sivi dan često završavao šetnjom ka Trgu Kliši na Monmartru. Od Klišija do Obervijera pruža se dugi niz bistroa, restorana, pozorišta, bioskopa, butika, hotela i javnih kuća. To je pariski Brodvej koji odgovara onom kratkom potezu između 42. i 53. ulice. Samo, Brodvej je sav užurban, bleštav, vrtoglav, i nigde mesta da čovek sedne. Monmartr je trom, lenj, ravnodušan, nekako pohaban i olinjao, nije tako magičan koliko je zavodljiv, ne iskri se već tinja prgušenim plamenom. Brodvej deluje uzbudljivo, volšebno ponekad, ali nema vatre, nema topline – to je jarko osvetljena azbestna izložba, raj reklamnih agencija. Monmartr je sav propao, izbledeo, zapušten, neskriveno poročan, gramziv, vulgaran. Sve u svemu, pre je odbojan nego privlačan, ali podmuklo odbojan, ako i sam porok. Tu ima bistroa punih kurvi, makroa, gorila i kockara, bistroa koji vas, bez obzira što ste ih već hiljadu puta zaobišli, na kraju usisaju kao svoju žrtvu. U sporednim ulicama koje vode do bulevara ima hotela tako zloslutne ružnoće da protrnete i pri samoj pomisli da kročite unutra, pa ipak ćete kad-tad neminovno provesti noće, a možda i čitavu nedelju ili mesec dana u nekom od njih. Možda ćete se čak toliko vezati za to mesto da ćete jednog dana shvatiti kako vam je ceo život iz korena izmenjen, i da je ono što vam je nekad bilo bedno, prljavo, gadno, sada postalo šarmantno, dirljivo, lepo. Tu podmuklu laž Monmartr uglavnom duguje, rekao bih, otvorenoj trgovini seksom. Seks nije romantičan, pogotovo kad se trguje njime, ali zato širi neku resku i čežnjivu aromu kojamnogo više opčinjava i mami od najsjajnije osvetljenih delova Brodveja. Očigledno da seksualni život bolje cveta pri mutnom, prigušenom svetlu: u atmosferi chiaroscura a ne pod bleštavim neonom.

Na jednom uglu Trga Kliši nalazi se Kafe Vepler, koji je dugo bio moje omiljeno mesto. Sedeo sam unutra i napolju u svako doba dana i po svakojakom vremenu. Znao sam ga kao sopstveni džep. Lica kelnera, šefova, kasirki, kurvi, gostiju, čak i čuvarki u toaletu, urezana su mi u sećanje kao ilustracije iz neke knjige koju svakodnevno prelistavam. Pamtim prvi ulazak u Kafe Vepler, 1928. godine, u društvu moje žene; bio sam šokiran kad sam video mortus pijanu kurvu kako pada preko stočića u bašti kafea, a niko ne priskače da joj pomogne. Zapanjila me i zgrozila stoička ravnodušnost Francuza; i sada osećam isto, bez obzira na sve njihove kvalitete koje sam odonda uočio. “Nije to ništa, samo kurva… napila se.” Još uvek čujem te reči. Čak se i dan-danas naježim od njih. Ali takav stav je tipično francuski i, ako čovek ne navikne, boravak u Francuskoj neće mu biti naročito prijatan.
U sive dane, kada je svuda hladno sem u velikim kafanama, unapred sam se radovao što ću da provedem sat-dva u Kafeu Vepler pre nego što odem na večeru. Ružičasti žar tog mesta širio se iz grupice kurvi koje su se obično skupljale oko ulaza. Postepeno bi se odvajale i odlazile za stolove gostiju, a kafana je postajala ne samo topla i ružičasta već i mirisna. Lepršale bi pod prigušenim svetlom kao namirisani svici. One koje ne bi imale sreću da nađu mušteriju, iskradale bi se na ulicu i obično se ubrzo vraćale da zauzmu svoja stara mesta. Druge bi ulazile šepureći se, delujući sveže i orno za večernji posao. U jednom uglu kafea gde su se najčešće okupljale bilo je kao na berzi, prava pijaca seksa na kojoj cene skaču i padaju kao na svakoj berzi. Kišni dan je izgleda bio povoljan dan. Kako kažu, ima samo dve stvari koje čovek može da radi u kišni dan, a kurve nikad ne traće vreme igrajući karte.
Kasno popodne jednog kišnog dana uvrebao sam novu devojku u Kafeu Vepler. Prethodno sam bio u kupovini i ruke su mi bile prepune knjiga i ploča. Mora da sam tog dana primio neki neočekivani novac iz Amerike jer sam, i pored svega što sam pazario, imao još dve-tri stotine franaka u džepu. Seo sam blizu berze, opkoljen jatom izgladnelih, uspaljenih kurvi, koje sam spontano eskivirao jer su mi oči ostale prikovane za zanosnu lepoticu koja je sedela po strani, u udaljenom uglu kafea. Evo privlačne mlade žene koja je možda poranila na sastanak sa ljubavnikom, pomislih. Aperitif koji je poručila jedva da je bio načet. Muškarce koji su prolazili pored njenog stola gledala je sasvim otvoreno, mada to i nije govorilo nešto – Francuskinja ne uklanja pogled kao Engleskinja ili Amerikanka. Gledala je oko sebe mirno, odmereno, ali bez nekog upadljivog truda da privuče pažnju. Bila je diskretna i dostojanstvena, veoma uravnotežena i suzdržana. Čekala je. I ja sam čekao. Bio sam radoznao da vidim koga to čeka. Posle pola sata, za koje vreme sam nekoliko puta ulovio i privukao njen pogled, zaključio sam da ona čeka bilo koga ko joj bude prišao na pravi način. Obično je bilo dovoljno dati znak glavom ili rukom i devojka bi ustala od svog stola i prešla kod vas – ako je jedna od takvih. Još nisam bio apsolutno siguran. Izgledala mi je suviše dobro, suviše uglađeno, suviše – negovano, da se tako izrazim.
Kada je kelner ponovo prošao, pokazao sam mu na nju pitajući ga da li je zna. Rekao je ne, pa sam mu predložio da je pozove za moj sto. Posmatrao sam njeno lice dok je prenosio poziv. Uzdrhtao sam od uzbuđenja videvši njen osmeh – pogledala me i klimnula glavom kao da me poznaje. očekivao sam da odmah ustane i dođe kod mene, ali ona je ostala da sedi i ponovo se nasmešila, ovog puta diskretnije, a onda okrenula glavu na drugu stranu i sanjarski se zagledala kroz prozor. Pustio sam da prođe nekoliko trenutaka pa, shvativši da nema nameru da se pokrene, ustao sam i prišao njenom stolu. Pozdravila me sasvim srdačno, kao da se zaista znamo, ali primetio sam da je pomalo začuđena, gotovo zbunjena. Nisam baš bio siguran želi li da sednem, ali sam svejedno seo, naručio pića i ubrzo je uvukao u razgovor. Glas joj je bio još uzbudljiviji od osmeha; prijatan, pomalo dubok i grlen. Glas žene koja se raduje što je živa, koja se prepušta, bezbrižna i jednostavna, i koja će sve učiniti da sačuva ono malo slobode koju ima. bio je to glas bića koje daje, koje troši; pre je delovao na čula nego na srce.
Bio sam iznenađen, moram da priznam, kad je požurila da mi objasni kako sam načinio faux pas1 što sam prišao njenom stolu. “Mislila sam da ste razumeli”, rekla je, “da ću izaći odmah posle vas. To sam i pokušala da vam signaliziram.” Poverila mi je kako ne želi da je tu znaju kao profesionalku. Zamolio sam da mi oprosti moju glupost i predložio da se povučem, što je shvatila kao delikatan gest koji treba ignorisati stiskom ruke i dražesnim osmehom.
“Šta vam je sve to?” upitala je, naglo promenivši temu, kao da je zainteresovana za pakete koje sam spustio na sto.
“Samo knjige i ploče”, rekoh, nagovestivši da tu nema ničeg posebno interesantnog za nju.
“Jesu li to francuski autori?” upita ona, iznenada unoseći ton iskrenog entuzijazma, kako mi se učini. bojim se. Prust, Selin, Eli For… Više biste voleli Morisa Dekobru, zar ne?”
“Dajte mi, molim vas, da pogledam. Hoću da vidim kakve to francuske knjige čita jedan Amerikanac.”
Otvorio sam paket i pružio joj Elija Fora. Ples nad vatrom i vodom. Prelistavala je knjigu, smešeći se, uz kratke usklike dok je čitala ponešto. Onda je svesno spustila knjigu, zatvorila je i položila šaku na nju kao da neće više da je otvara. “Dosta, bolje da pričamo nešto interesantnije.” Posle kraćeg ćutanja dodade: “Ce-lui-la, est-il vraiment francaise?”2
“Un vrai de vrai”3, nakezih se.
Kao da se zbunila. “Odličan francuski”, reče, nekako za sebe, “a ipak nije francuski… Comment dirais-je?”4
Hteo sam da kažem kako je savršeno razumem, ali ona se zavali u fotelji, uhvati me za ruku i, sa šeretskim osmehom koji je trebalo da podrži njenu iskrenost, reče: “Znate, ja sam užasna lenština. Nemam živaca za knjige. To je suviše za moj siroti mozak.”
“Ima masa drugih stvari u životu”, rekoh, uzvrativši joj osmeh. Istovremeno sam spustio ruku na njenu nogu i značajno je stisnuo. U momentu se njena ruka stvori preko moje i premesti je ka mekom, punijem delu noge. A onda mi istom hitrinom ukloni ruku, šapnuvši: “Assez, nous ne sommes pas seuls ici.”5
Pijuckali smo piće i opustili se. Nisam se žurio da je povalim. Između ostalog, bio sam kao opčinjen njenim razgovetnim govorom, po čemu sam zaključio da nije Parižanka. govorila je čistim frnacuskim jezikom i meni je, kao strancu, bilo pravo uživanje da je slušam. Svaku je reč pravilno izgovarala, gotovo ni malo ne koristeći žargon ili kolokvijalne izraze. Reči su izlazile iz njenih usta potpuno oblikovane i u nekom usporenom tempu, kao da ih kotrlja po nepcu pre nego što ih preda praznini u kojoj se zvuk i smisao tako brzo preobraze. Njena razbludna lenost uvijala ih je u nežno paperje; dopirale su do mene kao pahuljaste lopte. Telo joj je bilo senzualno, čvrsto, ali su glasovi koji su izvirali iz njenog grla bili kao jasni tonovi zvona.
Bila je rođena, što se kaže, za one stvari, ali nisam je doživeo kao tipičnu kurvu. Znao sam da će da pođe sa mnom i uzme pare za to – ali to ne čini jednu ženu kurvom.
Spustila je ruku na mene, a moja kara, kao dresirani tuljan, radosno poskoči od njenog milovanja.
“Obuzdajte se”, prošapta ona, “ne valja se uzbuditi pre vremena.”
“Idemo odavde”, rekoh, dajući znak kelneru.
“Da”, reče ona, “idemo nekud gde možemo da pričamo na miru.”
Što manje priče to bolje, rekoh u sebi skupljajući svoje stvari i izvodeći je na ulicu. Kakvo slasno parče, pomislih, posmatrajući je dok je klizila kroz okretna vrata. Već sam je video kako mi visi o kurcu, svež, solidan komad mesa koji čeka da bude obrađen po propisu.
Dok smo prelazili preko bulevara, izjavila je kako joj je veoma drago što je srela nekog kao što sam ja. Ne zna nikoga u Parizu, usamljena je. Možda bih je malo poveo sa sobom, pokazao joj grad? Zabavno bi bilo da te po prestonici tvoje zemlje vodi jedan stranac. Jesam li ikad obišao Amboaz ili Bloa ili Tur? Možda bismo mogli zajedno na izlet jednog lepog dana. “Ca vous plairait?”6
Hitro smo išli dalje, ćaskajući usput, sve dok nismo stigli do jednog hotela koji je izgleda poznavala. “Ovde je čisto i udobno”, reče ona. “Ako bude malo hladno, zagrejaćemo se u krevetu.” Nežno mi je stisnula mišku.
Soba je bila ušuškana kao gnezdo. Pričekao sam časkom na sapun i peškire, dao napojnicu i onda zaključao vrata. Ona je već skinula šešir i krzno oko vrata, i stajala kod prozora čekajući da me zagrli. Kakvo toplo, jebozovno parče! Činilo mi se da će da se raspukne pod mojim dodirom. Ubrzo smo počeli da se svlačimo. Seo sam na ivicu kreveta da odrešim cipele. Ona je stajala pored mene, svlačeći se. Kad sam pogledao naviše, bila je gola, ostavila je samo duge čarape na sebi. Stajala je čekajući da je temeljno proučim. Ustao sam i ponovo je zagrlio, natenane milujući njene obline. Izvila se iz zagrljaja i, držeći me na dohvat ruke, stidljivo upitala da nisam možda razočaran.
“Razočaran?” ponovih kao eho. “Kako to misliš?”
“Možda sam malo predebela?” reče ona i obori pogled ka svom pupku.
“Predebela? Zašto, baš si divna. Kao Renoar.”
Porumenela je. “Renoar?” reče, kao danikad nije čula za to ime. “Ne, šališ se.”
“Ma nije važno. Dođi, daj da pomazim tu tvoju pičkicu.”
“Čekaj, samo da se sredim malo.” Dok je išla ka bideu, reče: “Uđi u krevet. Lepo ga ugrej, hoćeš?”
Brzo sam se svukao, iz pristojnosti oprao karu i utonuo u čaršave. Bide je bio pored samog kreveta. Kada je završila s pranjem, počela je da se briše tankim, izlizanim peškirom. Nagnuo sam se i dosegnuo čupavo runo među njenim nogama, još pomalo orošeno. Odgurnula me na krevet, nagnula se nada mnom i hitro mi ga ulovila svojim toplim crvenim ustima. Kliznuo sam prstom u nju da se ovlaži. Onda sam je povukao na sebe i zario ga do balčaka. Pička joj je bila od onih koje se pripiju kao rukavica. Tako je vešto stezala mišiće da sam ubrzo počeo da dahćem. Sve vreme mi je lizala vrat, pazuha, ušne školjke. Dizao sam je i spuštao rukama mešajući njenim dupetom do besvesti. Na kraju se, uz jecaj, spustila na mene čitavom težinom; prevrnuo sam je na leđa, digao joj noge preko mojih ramena i počeo da je krešem, svršavajući u nju. Mislio sam da nikad neću prestati; šibalo je kao iz šmrka. Kad sam ga izvukao, stajao je još veći nego kad sam ga munuo.
“Ca c’est quelque chose”7, reče ona hvatajući me za kurac i stručno ga opipavajući. “Ti stvarno znaš kako se to radi, a?”
Ustali smo, oprali se i ponovo se zavukli u krevet. Nalaktivši se, klizio sam rukom gore-dole preko njenog tela. Oči su joj blistale dok je ležala nauznak; totalno opuštena, raširenih nogu i uzbridelog tela. Ćutali smo neko vreme. Zapalio sam cigaretu, stavio joj među usne i, duboko utonuvši u postelji, zadovoljno zurio u plafon.
“Hoćemo li se videti još koji put?” upitah je.
“Zavisi od tebe”, reče ona uvlačeći dim. Okrenula se da ugasi cigaretu, a onda se primakla sasvim blizu i zagledala mi se u oči smešeći se, ali ozbiljna, i progovorila onim tihim cvrkutavim glasom: “Slušaj, moram ozbiljno da popričam s tobom. Zamolila bih te za jednu veliku uslugu… U nevolji sam, velikoj nevolji. Hoćeš li možda da mi pomogneš?”
“Normalno”, rekoh, “ali kako?”
“Mislim na novac”, reče ona, mirno i jednostavno. “Treba mi mnogo… moram da ga stvorim. Neću da ti objašnjavam zašto. Veruj mi na reč, hoćeš?”
Nagnuo sam se i povukao pantalone sa stolice. Izvadio sam novčanice i svu sitninu iz džepa i dao joj.
“Dajem ti sve što imam”, rekoh. “To je najviše što mogu da učinim.”
Spustila je novac na komodu iza nje i ne pogledavši ga, a onda se sagla i poljubila me u čelo. “Srce si”, rekla je. Ostala je nagnuta nada mnom, gledajući me u oči nemom, prigušenom zahvalnošću, a zatim me poljubila u usta, ne strasno već lagano, natenane, kao da hoće da prenese svu naklonost koju ne može da izrazi rečima, a suviše je delikatna da bi ponudila svoje telo.
“Nemam reči”, uzdahnula je zavaljujući se na jastuk. “Je suis emue, c’est tout”8. Ćutala je malo, a onda reče: “Čudno kako zemljaci nisu nikad tako dobri kao što može da bude neki stranac. Vi Amerikanci ste veoma ljubazna i plemenita nacija. Mi bismo mogli mnogo toga da naučimo od vas”.
Takve priče sam već toliko puta čuo da me gotovo pojeo stid što sam još jednom odigrao ulogu darežljivog Amerikanca. Objasnio sam da mi se sasvim slučajno našlo toliko novca u džepu. Na to je rekla da time moj gest postaje još uzvišeniji. “Francuz bi ga sakrio”, reče. “Nikad ga ne bi dao prvoj devojci samo zato što joj treba pomoć. On joj pre svega ne bi verovao. “Je connais la chanson”9, kazao bi.”
Ćutao sam. To je i bilo i nije bilo istina. Ima nas raznih na ovom svetu, pa iako do tada nisam sreo nijednog Francuza široke ruke, verovao sam da takvi postoje. Da sam joj rekao kakve su stipse moji prijatelji, mojizemljaci, nikad mi ne bi verovala. A da sam uzgred dodao kako me nije pokrenula darežljivost već samosažaljenje, jer kad dajem njoj ja u stvari dajem sebi (pošto niko ne može biti tako darežljiv prema meni kao ja sam), sigurno bi mislila da sam malo udaren.
Pripio sam se uz nju i zakopao glavu u njena nedra. Skliznuo sam naniže i liznuo joj pupak. Onda još niže, ljubeći njeno gusto runo. Lagano mi je uzdigla glavu, privukla me na sebe i gurnula mi jezik u usta. Kara mi se momentalno digla; prodro sam u nju spontano kao što voz klizne u skretnicu. Imao sam jednu od onih dugih, beskrajnih erekcija koje izluđuju žene. Prevrtao sam je kako god sam hteo, bio sam čas ispod, čas iznad nje, čas sa strane; lagano sam ga izvlačio stavljajući je na muke, oblizujući joj usmine nabreklim glavićem. Na kraju sam ga izvukao skroz i vrteo joj ga po sisama. Zapanjeno ga je gledala. “Svršio si?” upita me. “Ne”, rekoh. “Probaćemo sad nešto drugo.” Izvukao sam je iz čaršava inamestio u pozu za poštenu jebačinu zguza. Zavukla je ruku među noge i sama mi ga stavila u sebe, uspaljeno vrckajući dupetom. Čvrsto sam je stegao oko struka i sterao karu duboko u nju. “Ah, ah, savršeno je, divan si”, uzdisala je, mahnito uvijajući dupetom. Nanovo sam ga izvukao da se malo osveži, obesno šarajući njime između njenih oblih guza. “Nemoj, nemoj”, preklinjala je, “ne radi mi to. Nabij mi ga, nabij mi ga celog… ne mogu da izdržim.”
Ponovo je zavukla ruku među noge i smestila ga u ribu, savivši leđa u luk i natrćivši se kao da hoće da dosegne luster. Osetio sam kako mi jeb ponovo navire, iz dubine kičme; savio sam malo kolena i zario ga još recku dve. A onda: fu! Prsnulo je kao vatromet.

Bilo je već odavno vreme za večeru kad smo se rastali na ulici, ispred jednog pisoara. Nisam se ništa određeno dogovorio s njom niti sam je pitao za adresu. Prećutno smo se razumeli da mogu opet da je nađem u kafeu. Kad je već otišla od mene, najednom se setih da joj ne znam čak ni ime. Pozvao sam je i upitao – ne za puno ime, nego samo za ime. “N-I-S”, rekla je, slovo po slovo. “Kao grad, Nica”. Otišao sam ponavljajući to ime u sebi. Nikada ranije nisam sreo devojku koja se tako zove. Zvučalo je kao ime nekog dragog kamena.
Kad sam došao do Trga Kliši osetih zversku glad. Stao sam ispred ribljeg restorana na Aveniji Kliši i proučavao jelovnik na izlogu. Prijeo mi se jastog, ostrige, prstaci, riba na gradele, kajgana s paradajzom, porcijanežnih špargli, parče rokfora, veknica hleba, flaša rashlađenog vina, i malo smokvi i oraha. Gurnuo sam ruku u džep kao i uvek pre ulaska u restoran i napipao samo jedan malecni su. “Jebi ga”, rekoh za sebe, “mogla je bar da mi ostavi neki franak.”
Zbrzao sam prema kući da vidim ima li tamo nečega za spas stomaka. Trebalo je dobrih pola sata hoda do našeg stana na Klišiju, iza gradskih vrata. Karl je sigurno već večerao, ali možda je na stolu ostala korica hleba i malo vina. Hodao sam sve brže i brže, glad je bujala u meni svakim korakom.
Čim sam rupio u kuhinju, shvatio sam na prvi pogled da ništa nije jeo. Sve sam pretražio, ali nigde ni mrvice. Nije bilo ni praznih flaša koje bih mogao da unovčim. Izludeo sam. Jurnuo sam napolje, rešen da tražim na veresiju u malom restoranu blizu Trga Kliši, gde sam se često hranio. Ispred samog restorana izgubio sam hrabrost i okrenuo natrag. Besciljno sam lutao naokolo, nadajući seludoj sreći da natrčim na nekog poznanika. Muvao sam se tako čitav sat, sve dok nisam postao toliko iznuren da sam rešio da se vratim pravo u krevet. Usput sam se setio jednog prijatelja, Rusa, koji je živeo na ivici susednog bulevara. Nisam ga bio video već nekih milion godina. Kako da sad banem kod njega i tražim milostinju? Onda mi sinu genijalna ideja: da odem kući, pokupim ploče i odnesem mu ih kao mali poklon. Tako će biti lakše, posle kraće uvertire, da spomenem u razgovoru neki sendvič ili parče kolača. Ubrzao sam korake, iako sam već bio sav kljakav i umoran kao pas.
Kad sam stigao kući, video sam da je gotovo ponoć. Tome je totalno dotuklo. Besmisleno je bilo i dalje tragati za hranom; bolje je leći u krevet s nadom da nešto iskrsne ujutro. Dok sam se svlačio, sinula mi je nova ideja, ne baš tako genijalna, ali ipak… Prišao sam sudoperi i otvorio donji deo gde je stajala kofa za đubre. Skinuo sam poklopac i virnuo u nju. Na dnu je ležalo nekoliko kostiju i suva kora hleba. Upecao sam suvu koru, pažljivo ostrugao zaprljane delove da je ostane što više i okvasio je pod slavinom. Onda sam zagrizao, lagano izvlačeći maksimum iz svake mrvice. Dok sam gutao, lice mi se razvuklo u osmeh, sve širi i širi. Sutra ću, pomislih, da se vratim do one radnje i ponudim knjige upola cene, ili za trećinu, ili čak četvrtinu. Tako isto i ploče. Trebalo bi da izvučem bar deset franaka. Dovoljno za jedan solidan i zdrav doručak, a onda… E pa onda je sve moguće. Videćemo… Opet mi se pojavio osmeh, kao posle lepo napunjenog stomaka. Osetio sam kako postajem odlično raspoložen. Ona Nis mora da je negde bogovski večerala. Verovatno sa švalerom. Uopšte nisam sumnjao da ima švalera. Glavni njen problem, svakako najveća briga, jeste kako da ga pošteno nahrani i kupi mu odeću i druge stinice za kojima on žudi. Svejedno, bila je to carska jebačina, bez obzira što sam usput izjebao sebe. Lepo sam mogao da je vidim kako prinosi salvetu svojim napućenim zrelim usnama da obriše sos od slasnog pileta koje je naručila. Pitao sam se kakav joj je ukus kada je reč o vinu. Kad bismo bar mogli zajedno u Turenu! Ali za to treba dosta love. Nikad neću imati toliko. Nikad. Svejedno, nije loše maštati o tome. Ispio sam još jednu čašu vode. Ostavljajući čašu, snimio sam parčence rokfora u uglu kredenca. Da mi je samo još jedna korica hleba! Ponovo sam otvorio kofu za đubre da se uverim kako nisam prevideo nešto. Iz taloga buđave masti kočilo se nekoliko kostiju ka meni.
Želeo sam još parčence hleba, želeo sam ga više nego išta. Možda bih mogao da pozajmim krišku od nekog komšije? Izašao sam na prstima u hodnik. Tišina kao u grobu. Priljubio sam uvo na jedna vrata i osluškivao. Unutra je kašljucalo neko dete. Nema svrhe. Čak i da ima budnih u zgradi, ništa od toga. Ne u Francuskoj. Ko je ikad čuo za Franciza koji kuca susedu na vrata u gluvo doba noći da bi molio za koricu hleba? “Sranje!” promumlah u sebi. “Kad se samo setim koliko smo hleba pobacali u kantu!” Besno sam zagrizao u rokfor. Bio je bajat i kiseo; mrvio se kao gips natopljen u mokraći. Koja je kurvica ona Nis! Da joj bar znam adresu, otišao bih da iskamčim neki franak. Mora da sam bio kompletno sluđen kad nisam zadržao nešto love. Dati kurvi pare isto je što i baciti ih u prvu reku. Jake su njene potrebe! Opet nova bluza, najverovatnije, ili par svilenih čarapa koje je uzgred spazila u nekom izlogu.
Gadno sam se izbezumio. Sve zato što nije bilo još jedne korice u kući. Idiotizam! Totalni idiotizam! U tom delirijumu ušunjao mi se mlečni frape u misli. Setio sam se kako u Americi uvek čeka čaša viška u mikseru. Ta me čaša stavila na muke. U Americi uvek ima više nego što vam treba, nikad manje. Dok sam se svlačio, napipao sam svoja rebra. Kao harmonika. Ona uhranjena kurvica Nis sigurno ne umire od gladi. Još jednom: jebi ga! – pa u krevet.
Jedva sam stigao da se pokrijem, kada smeh nanovo provali iz mene. Ovog puta je bio jeziv. Toliko sam se histerično smejao da nisam mogao da stanem. Kao da praska hiljadu žabica odjednom. Bez obzira na šta sam mislio, a trudio sam se da mislim na tužne pa čak i na grozne stvari, smejao sam se i dalje. Sve zbog korice hleba! Te su mi reči neprestano odzvanjale u glavi i bacale me u nove napade smeha.
Ležao sam najviše oko sat vremena kad sam čuo Karla kako ulazi. Prošao je pravo u svoju sobu i zatvorio vrata. Bio sam u grdnoj dilemi da li da ga zamolim da ode i kupi mi sendvič i flašu vina. Onda mi je sinula bolja ideja. Ustaću rano, dok on još spava, da mu opelješim džepove. Prevrćući se po krevetu, čuo sam kako otvara svoja vrata i odlazi u kupatilo. Cerekao se i šaputao – verovatno nekoj cici koju je pokupio usput.
Zovnuo sam ga kad je izlazio iz kupatila.
“Znači budan si?” reče on ushićeno. “Šta je, da nisi bolestan?”
Objasnio sam mu da umirem od gladi. Ima li neku kintu kod sebe?
“Go sam ko pištolj”, uskliknu on kao da to nema nikakvog značaja.
“Imaš li bar franak?” upitah.
“Ne brini za franke”, reče on sedajući na ivicu kreveta sa izgledom čoveka koji se sprema da saopšti neku poverljivu vest. “Sad imamo prečih briga. Priveo sam jednu malu – beskućnicu. Teško da ima više od četrnaest. Malopre sam je opalio. Slušaš li ti mene? Nadam se da je nisam napumpao. Nevina je.”
“Misliš, bila nevina”, ubacih.
“Slušaj Džoui”, reče on prigušenim glasom da bi zvučalo ubedljivije, “moramo da učinimo nešto za nju. Mala nema kud… pobegla je od kuće. Našao sam je kako luta u transu, polumrtva od gladi. Mislio sam da je malo poremećena. Ne boj se, ne fali joj ništa. Nije mnogo bistra, ali se lepo ponaša. Verovatno je iz dobre porodice. Pravo dete… videćeš. Možda ću i da se oženim njom kad poraste. Što se tiče love – nemam ni kinte. Sve sam spiskao da je nahranim. Baš šteta što si otišao bez večere. S nama si trebao da budeš. Jeli smo ostrige, jastoga, škampe – i pili straobalno vino. “Šabli”, iz godine…”
“Jebeš godinu!” dreknuh. “Ne pričaj mi šta si jeo. Krče mi creva. Sad treba troja usta da hranimo, a nemamo love, ni sua.”
“Smiri se, Džoui”, reče on smeškajući se, “ti znaš da uvek držim dva-tri franka u džepu zane daj bože.” Gurnuo je ruku u džep i izvukao sitninu. Skupilo se sve u svemu tri franka i šezdeset. “Imaš za doručak”, reče. “A sutra je novi dan.”
U tom trenutku devojčica proturi glavu kroz vrata. Karl poskoči i dovede je do mog kreveta. “Kolet”, reče on kad sam joj pružio ruku. “Šta kažeš, a?”
Pre nego što sam stigao da odgovorim, ona seokrete njemu i gotovo uplašeno upita kojim to jezikom govorimo.
“Zar ne prepoznaješ engleski?” reče Karl i dobaci mi pogled koji je govorio: rekao sam ti da nije mnogo bistra.
Pocrvenevši, sva zbunjena, devojčica brže-bolje objasni da je u prvi mah zvučalo kao nemački, ili možda belgijski.
“Ne postoji belgijski!” frknu Karl. Onda se okrenu meni: “Mala je imbecil. Ali obrati pažnju na sise! Napredna za svojih četrnaest, a? Kune mi se da ima sedamnaest, ali me nije ubedila.”
Kolet je stajala slušajući taj čudni jezik, nesposobna čak da shvati kako Karl govori još neki jezik osim francuskog. Na kraju upita da li je stvarno Francuz. Izgleda da joj je to bilo prilično važno.
“Naravno da sam Francuz”, veselo reče Karl. “ZAr ne vidiš po govoru? Da ne pričam slučajno kao Boche?10 Hoćeš možda pasoš?”
“Bolje joj ga ne pokazuj”, rekoh, setivši se da nosi češki pasoš.
“hoćeš da vidiš čaršave?” reče mi on i obgrli Kolet oko struka. “Moraćemo izgleda da ih bacimo. Ne mogu da ih nosim na pranje; rekli bi da sam masakrirao nekog.”
“Daj njoj da ih opere”, našalih se. “Ovde ima dosta posla za nju ako hoće da nam održava gajbu.”
“Ti se znači slažeš da ostane? Verovatno znaš da je kažnjivo, a? Mogu da nas uhapse.”
“Bolje joj nađi neku pidžamu ili spavaćicu”, rekoh, “jer ako nastavi ovako da šeta noću u tvom suludom kimonu mogu da se izgubim i silujem je.”
On pogleda u Kolet i prsnu u smeh.
“Šta je?” pobuni se ona. “Rugate mi se? Zašto tvoj drug ne govori francuski?”
“U pravu si”, rekoh. “Od sad pričamo francuski i samo francuski. D’ accord?”11
Na licu joj se pojavi detinji osmeh. Sagnula se i poljubila me u oba obraza. Dok me ljubila, ispale su joj sise i očešale me po licu. Kimono joj se rastvori do kraja otkrivajući jebozovno mlado telo.
“Bog te, vodi je i zaključaj u svoju sobu”, rekoh. “Ne odgovaram za ono što će da je snađe ako nastavi da se muva ovako golišava kad nisi tu.”
Karl je otpremi u svoju sobu i ponovo zasede na ivicu kreveta. “Pred nama je ozbiljan problem, Džoui”, započe on, “i ja očekujem da mi pomogneš. Ne zanima me šta ćeš da radiš s njom kad okrenem leđa. Ti znaš da nisam ljubomoran. Ali nipošto ne sme da padne šaka policiji. Ako je dočepaju, izgubljena je – a verovatno i mi s njom. Problem je šta da kažemo domarki. Ne mogu da je zaključam kao kuče. Mogu da kažem da mi je rođaka, došla malo u posetu. Uveče, kada odem na posao, vodi je u bioskop. Ili u šetnju. Ne zamara, videćeš. Uči je geografiju ili nešto – nema pojma ni o čemu. Koristiće ti, Džoui. Usavršićeš malo francuski… I nemoj da je napumpaš, ako ti nije teško. Ko će sad još i abortuse da plaća. Uostalom, ne znam više ni gde se krije onaj moj mađarski doktor.”
Slušao sam ga i ćutao. Karl je bio ekspert da uvali sebe u neka govna. Mana mu je bila, ili možda njegova vrlina, u tome što je bio nesposoban da kaže “ne”. Većina ljudi bez razmišljanja kaže “ne”, iz slepog nagona samoodržanja. Karl je uvek govorio “da”, “tako je”, “naravno”. Život bi reskirao zbog trenutnog hira, znajući duboko u sebi, ubeđen sam, da će isti nagon samoodržanja koji tera druge da kažu “ne” proraditi i kod njega u kritičnom momentu. I pored svoih humanih, plemenitih pobuda, njegove spontane nežnosti i ljubaznosti, bio je najneuhvatljiviji tip kojeg sam ikad upoznao. Niko, nikakva sila na ovom svetu ne bi ga zadržala kad bi jednom rešio da se oslobodi. Bio je ljigav kao jegulja, prepreden, lucidan i totalno bezobziran. Igrao se s opasnošću, ne iz hrabrosti, već zato što mu je to davalo prilike da pokaže svoju dosetljivost, da se posluži džiu-džicom. Kad se napije, postajao je nepromišljen i drzak. Čovek bi ga lako nagovorio da uđe u žandarmeriju i drekne: Merde!12 iz sve snage. Ako bi krenuli da ga hapse, on bi se izvinjavao do neba, objašnjavajući da je sigurno bio trenutno poremećen. Obično je te svoje zajebancije izvodio takvom brzinom da bi, pre nego što se zblanuti čuvari reda snađu, već bio iza ćoška, sedeći u bašti neke kafane, pijuckajući pivo i delujući kao nevinašce.
Kad ostane bez love, Karl bi uvek založio pisaću mašinu. U početku je dobijao čak i po četiri stotine franaka za nju, što je bil alepa sumica u to vreme. Brižno je negovao ovu mašinu, jer je često morao da zajmi pomoću nje. I sad mi je živo pred očima kako briše i podmazuje tu stvar svaki put kad zasedne da piše i pažljivo stavlja poklopac na nju kad završi. Zapazio sam kako uvek potajno odahne kad je založi: to je značilo da može da planduje bez griže savesti. Ali kad bi potrošio novac i ostalo mu samo slobodno vreme, postajao bi nervozan; a baš tada bi mu, kleo se, padale na pamet najlucidnije ideje. Ako bi mu te ideje postale opsesija, kupovao je sveščicu i odlazio nekuda da ih zapiše, nalepšim “parkerovim” penkalom koje sam ikad video. Nikad mi tada ne bi priznao da krišom pravi beleške, nego tek mnogo kasnije. Vraćao se sav kiseo i mrzovoljan i govorio da je sjebao još jedan dan. Kad bih mu predložio da ode u uredništvo novina gde je radio noću i posluži se njihovom mašinom, izmislio bi neki dobar razlog zašto je tako nešto neizvodivo.
Spominjem tu mašinu i činjenicu da je nikad nije imao kad mu je trebala zato što je to bio jedan od njegovih načina da sebi oteža život. Pravi umetnički izum koji je, uprkos svemu, uvek funkcionisao povoljno za njega. Da nije ostajao povremeno bez mašine, presahle bi mu ideje pa bi, iz čistog očajanja, postao jalov daleko ispod proseka. Boi je izuzetno sposoban da čuči pod vodom, da se tako izrazim. Ljudi koji su ga videli u tom potonulom stanju obično bi ga smatrali otpisanim. Ali on nije u suštini nikad bio u opasnosti da propadne; ako je ulivao takvu iluziju, bilo je to samo zbog njegove enormne potrebe za tuđom pažnjom i simpatijom. Kad bi izronio i počeo da priča o svojim podvodnim doživljajima, to je delovalo kao otkriće, a pre svega kao dokaz da je svo vreme bio strahovito živ. I ne samo što je živeo već je i vrlo oštro zapažao sve oko sebe. Plivao je naokolo kao riba u akvarijumu i gledao svet kroz uveličavajuće staklo.
Bio je retka ptica, po mnogo čemu. Mogao je, između ostalog, da rastavi svoja osećanja, kao mehanizam švajcarskog sata, a zatim da ih proučava.
Za umetnika su teške prilike plodne koliko i one dobre, ponekad čak i plodnije. Svaki njegov doživljaj donosi mu plod i može da se pretvori u kapital. Karl je bio tip umetnika koji se boji da upotrebi svoj kapital. Umesto da širi područje svog iskustva, radije je čuvao već stečeno. I to tako što je svoju prirodnu bujicu svodio na retke kapljice.
Život nam neprestano pruža nove izvore, nove zalihe, čak i kad ne mrdamo s mesta. U operativnoj knjizi života ne postoje zamrznuta sredstva.
Hoću da kažem kako je Karl, nesvesno, varao sebe. Uvek se upinjao da sačuva umesto da daje. Zato, kad bi se provalio, bilo u životu bilo kroz pisanje, njegove bi avanture dobijale neku halucinantnu snagu. Ono što se najviše bojao da doživi ili izrazi bile su stvari s kojima je morao da se suoči u nezgodnom času, onda kad je najmanje spreman. Njegova se drskost, samim tim, rađala iz očajanja. Ponekad se ponašao kao pacov sateran u ćošak, čak i u onom što radi. Ljudi bi se čudili otkud mu hrabrost ili inventivnost da učini ili kaže nešto. Zaboravljali su da je stalno bio na tački iza koje običan čovek izvršava samoubistvo. Za Karla samoubistvo nije bilo nikakvo rešenje. Da je mogao da umre a zatim piše o svojoj smrti, to bi već mogao da prihvati. Govorio je kako ne može da zamisli da bi ikad mogao da umre, osim u nekoj kataklizmi. Govorio je to ne kao čovek prepun životnog elana, već kao čovek koji odbija da rasipa svoju energiju, koji nikad nije dozvolio da mu stane sat.
Kad razmišljam o tom vremenu koje smo proživeli zajedno na Klišiju, ono i izgleda kao boravak u raju. Postojao je samo jedan istinski problem: hrana. Sve ostale brige bile su nestvarne. Govorio sam to Karlu ponekad, kad se žalio da se oseća kao rob. Obično bi mi kazao da sam nepopravljivi optimista, ali to nije bio optimizam, već duboka svest da, i pored toga što svet sam sebi užurbano kopa raku, još ima vremena da uživaš u životu, da budeš veseo, bezbrižan, da radiš ili ne radiš.
To je potrajalo dobrih godinu dana, i za to vreme sam napisao Crno proleće, vozikao se biciklom gore-dole duž Sene, putovao na Jug i u oblast chateaux13, a posle svega otišao s Karlom na suludi piknik u Luksemburg.
U to vreme pička se osećala u vazduhu. Engleskinje su nastupale u Kazinu d’Pari; hranile su se u prix fixe14restoranu blizu Trga Blanš. Sprijateljili smo se sa celom trupom, odvojivši na kraju neviđeno lepu Škotkinju i njenu drugaricu sa Cejlona. Škotkinja je za rastanak poklonila Karlu solidan triper, koji je zaradila od svog švalera, crnca iz Melodi bara. Ali ovde se malo istrčavam s pričom. Znali smo i jednu garderoberku iz male dvorane za igru u Ulici Fonten, gde smo često zalazili kad bi Karl imao slobodno veče. Bila je nimfomanka vesela po prirodi i vrlo skromnih prohteva. Upoznala nas je s čoporom devojaka koje su se muvale oko šanka i koje bi, kad ne nađu ništa bolje, pošle s nama za neku smešnu sumu. Jedna od njih je uvek insistirala da obojica dođemo kod nje – govorila je da je to uspaljuje. Postojala je i jedna devojka iz epicerie koju je ostavio muž, Amerikanac; ta je volela da je jedan od nas vodi prvo u bioskop pa onda u krevet, gde bi ležala budna čitavu noć brbljajući na iskvarenom engleskom. Uopšte joj nije bilo važno skim od nas dvojice spava, jer smo obojica govorili engleski. I, na kraju, bila je tu i Žana, koju je zaveo pa ostavio moj poznanik Filmor. Žana je upadala u neko levo doba dana ili noći, uvek pretovarena flašama belog vina, koje je, da se uteši, ispijala kao smuk. Sve bi učinila osim da legne u krevet s nama. Bila je histerična, menjajući raspoloženje od euforične veselosti do najcrnje melanholije. Kad bi se napila, postala bi bučna i razuzdana. Ako smo hteli, mogli smo da je svučemo golu, dirkamo je između nogu, gnječimo joj sise, čak i da joj ližemo picu, ali čim bi se pojavio kurac, skočila bi do plafona. Čas bi te strasno ujedala i vukla za karu svojim snažnim seljačkim rukama, čas žestoko plakala i ritala se nogama ili slepo mlatila pesnicama oko sebe. Kad bi otišla, stan je obično izgledao kao da je pala bomba. Ponekad bi, u iznenadnom nastupu besa, polugola istrčala na ulicu, da bi se odmah vratila, uz milion izvinjenja i umiljata kao mače. U takvim trenucima si mogao, ako ti je stalo, da je temeljno pojebeš, ali nikada nismo to činili. “Okini je ti”, još čujem Karla, “sit sam te kurve, zrela je za ludnicu.” I ja sam osećao isto. Da mu učinim, karao bih je na suvo uz radijator, nalivao je konjakom i ekspedovao iz stana. Izgledala je izuzetno zahvalna zbog tih sitnih pažnji. Kao neko dete.
Postojala je još jedna, koju smo kasnije upoznali, preko Žane, po izgledu pravo nevinašce, a opaka kao guja. Bizarno se oblačila, da ne kažem komično – vukla je neki Pokahontas kompleks. Bila je Parižanka i ljubavnica čuvenog nadrealističkog pesnika, što tada nismo znali.
Kratko vreme pošto smo je upoznali sreli smo je jedne noći kako sama šeta pored utvrđenja, što je bilo više nego čudno za to doba i prilično sumnjivo. Uzvratila nam je pozdrav kao u transu. Izgleda da se sećala naših lica, ali je očigledno zaboravila gde i kada nas je upoznala. Bila je slabo zainteresovana da osveži svoju memoriju. Prihvatila je naše društvo kao što bi prihvatila društvo bilo kog slučajnog prolaznika. Nije se baš trudila u razgovoru; samo smo prekinuli njen monolog. Karl, koji je bio majstor za takve stvari, podsticao ju je na svoj šizofreni način. Korak po korak, usmerili smo je ka našoj zgradi i gore u stan – kao mesečara. Uopšte nije pitala kuda to idemo ili šta smeramo. Ušla je i sela na divan kao da je u svojoj kući. Tražila je čaj i sendvič tonom kakvim bi se verovatno obratila garçonu u kafani. Istim nas je tonom pitala koliko bismo platili da ostane s nama. Na svoj poslovan način dodala je da joj treba dvesta franaka za kiriju, koju mora sutra da plati. Dvesta franaka su možda pristojna suma, naglasila je, ali baš toliko joj treba. Govorila je kao da nabraja šta nam sve fali u ostavi. “Da vidimo, treba vam jaja, putera, hleba i možda malo džema.” Baš tako.
“Mogu da vam pušim karu, ili da me ševite u guzu, šta god volite, svejedno mi je”, rekla je pijuckajući svoj čaj kao vojvotkinja na dobrotvornoj zabavi. “Sise su mi još čvrste i primamljive”, nastavila je raskopčavajući bluzu i vadeći dojku. “Znam ljude koji bi platili hiljadu franaka da spavaju sa mnom, ali mrzi me sada da ih jurcam. Treba mi tačno dvesta franaka, ni manje ni više.” Zaćutala je da bi pogledala knjigu na stolu, pored svog lakta, a onda produžila istim bezbojnim tonom: “Imam i ja neke pesme, videćete ih kasnije. Možda su i bolje od ovih”, pokazala je na knjigu.
Karl, koji je stajao na vratima, poče da mi šalje gluvoneme signale kako bi mi stavio do znanja da je luda. Ona je preturala po torbici tražeći svoje pesme i najednom pogleda naviše, pa, ulovivši Karlovo zbunjeno lice, primeti mirno i pribrano da nije normalan. “Ima li bide u kupatilu?” upitala je. “Pročitaću vam jednu pesmu; o snu koji sam usnila pre neku noć.” Ustala je i lagano svukla bluzu i suknju. “Kažite vašem kompanjonu da se spremi”, reče, rasplićući kosu. “Spavaću prvo s njim.”
Karl se oduzeo. Sve se više i više plašio nje a istovremeno se grčio od suzdržanog smeha.
“Čekaj časkom”, reče joj on. “Popij malo vina pre nego što se opereš. Prijaće ti.” Hitro je doneo flašu i nalio joj. Ona je iskapila vino kao da gasi žeđ čašom vode. “Skinite mi cipele i čarape”, reče, oslanjajući se leđima na zid i pružajući čašu za još vina. “Ce vin est une saloperie” , dodala je svojim monotonim glasom, “ali navikla sam. Pretpostavljam da imate tih dvesta franaka? Moram da imam okruglo tu sumu. Ne sto sedamdeset pet ili sto osamdeset. Daj mi ruku…” Uzela je Karlovu ruku kojom je petljao oko njenog haltera i stavila je na svoju pičku. “Ima kretena koji su nudili i pet hiljada da je dodirnu. Muškarci su budale. Ja te puštam da je diraš džabe. Drži, napuni mi čašu. Manje je gadno kad se dosta popije. Koliko je sati?”
Čim se zatvorila u kupatilo, Karl je eksplodirao. Smejao se kao lud. Bio je isprepadan, videlo se. “Ja ne smem s njom”, reče. “Još će da mi odgrize kitu. Ajde da je uklonimo odavde. Da joj dam pedeset franaka i strpam je u taksi”.
“Mislim da neće pristati na tako nešto”, rekoh uživajući u njegovoj izbezumljenosti. “Vidiš da je poslovna devojka. Uostalom, ako je zaista luda, može i da zaboravi na lovu.”
“Koja ideja, Džoui”, uskliknu on oduševljeno. “Nikad se ne bih toga setio. Imaš zločinački mozak. Ali pazi, ne ostavljaj me samog s njom, važi? Možeš da nas gledaš – jebe se njoj. I s kerom bi se tucala kad bismo tražili. Ona je mesečar.”
Navukao sam pidžamu i uvalio se u krevet. Dugo je ostala u kupatilu. Već smo počeli da se brinemo.
“Idi vidi šta joj je”, rekoh.
“Idi ti”, reče on. “Ja se bojim.”
Ustao sam i zakucao na vrata kupatila.
“Slobodno”, rekla je istim beživotnim, ravnodušnim glasom.
Otvorio sam vrata i našao je golu golcatu, okrenutu leđima. Škrabala je svojim karminom neku pesmu po zidu.
Vratio sam se po Karla. “Ova nije normalna. Drlja po zidu svoje pesme.”
Dok je Karl čitao naglas njene stihove, sinu mi izuzetno bistra ideja. Ona traži dvesta franaka. Lepo. Ja nisam imao te pare, ali sumnjao sam da ih Karl nema – primio je platu dan ranije. Znao sam da je dovoljno otići u njegovu sobu i otvoriti knjigu s naslovom Faust, pa da nađem dvesta-trista franaka među stranicama. Karl nije imao pojma da sam otkrio njegovu tajnu riznicu. Slučajno sam nabasao na nju jednog dana dok sam tražio rečnik. Znao sam da i dalje skriva manje sume u tom primerku Fausta, jer sam u međuvremenu proverio nekoliko puta. Pustio sam ga jednom da gladuje sa mnom čitava dva dana, znajući svo vreme da je novac tamo. Baš me interesovalo da vidim dokle će tako da izdrži.
Sad mi je mozak radio sve brže. Smestiću njih dvoje u moju sobu, izvaditi novac iz riznice, dati joj ga i, kad opet prošeta do kupatila, uzeću novac iz njene torbice i vratiću ga u Geteovog Fausta. Pustiću Karla da joj da pedeset franaka koje je spomenuo; biće joj dovoljno za taksi. Onaneće tražiti onih dvesta franaka sve do jutra; ako je zaista luda, neće ni da opazi da ih nema, a ako nije luda, verovatno će reći sebi da je izgubila novac u taksiju. U svakom slučaju otići će od nas onako kako je i stigla – u transu. Nikad ta ne bi zastala pri izlasku da vidi koja nam je adresa, bio sam ubeđen u to.
Plan se veličanstveno odvijao osim što smo morali da je karamo pre nego što je se rešimo. Sve se odigralo prilično neočekivano. Dao sam joj dvesta franaka, na Karlovo veliko čudo, i ubedio ga da rigne pedeset franaka za taksi. Ona je za to vreme bila zauzeta pisanjem nove pesme, olovkom na parčetu papira koji je iscepila iz neke knjige. Ja sam sedeo na divanu a ona stajala gola golcata preda mnom, snimajući me dupetom. Zanimalo me hoće li da nastavi da piše ako joj gurnem prst u ribicu. Učinio sam to vrlo suptilno, kao da ispitujem nežne latice ruže. Žvrljala je i dalje, ni najmanje ne odajući da li odobrava ili ne odobrava tako nešto, osim što je malo raširila noge da mi bude zgodnije. U momentu mi se strahovito digao. Ustao sam i zario karu u nju. Pružila se napred preko stola, ne ispuštajući olovku iz ruke. “Daj je ovamo”, reče Karl, koji je ležao na krevetu uvijajući se kao jegulja. Okrenuo sam je, zbičio joj ga spreda, podigao je uvis i odvukao do kreveta. Karl se smesta bacio na nju, grokćući kao vepar. Pustio sam ga da se iživi, a onda je ponovo opalio zguza. Kad je bilo gotovo, zatražila je vina i, dok sam punio čašu, počela da se smeje. Smejala se nekim sablasnim smehom kakv nikad do tada nisam čuo. Onda je najednom prestala i tražila papir i olovku, pa još i podmetač za pisanje. Sela je, ispružila noge na ivicu kreveta i počela da komponuje novu pesmu. Kad je napisala dva-tri reda, zatražila je svoj revolver.
“Revolver!” ciknu Karl, iskočivši iz kreveta kao zec. “Kakav revolver?”
“Onaj iz moje tašnice”, mirno odgovori ona. “Sad bih rado ustrelila nekog. Vi ste se lepo zabavili za vaših dvesta franaka – sad je na mene red.” U isti mah poletela je ka torbici. Bacili smo se na nju i oborili je na pod. Ujedala je i grebala i ritala nas iz sve snage.
“Vidi ima li pištolj u torbici”, reče Karl, priklještivši je da ne mrda. Odlepio sam se, dočepao torbicu i video da u njoj nema nikakvog pištolja; istovremeno sam smotao one dve novčanice i sakrio ih ispod pritiskivača na stolu.
“Prospi vodu na nju, brzo”, reče Karl. “Mislim da je hvata nešto.”
Poleteo sam ka sudoperi, natočio pun bokal vode i pljusnuo po njoj.
Počela je da dahće, koprcajući se kao riba na suvom a onda je sela i sablasno se smešeći rekla: “Ca y est, c’est bien assez…laisez-moi sortir” .
Odlično, pomislih, najzad ćemo da te se oslobodimo. “Ne odvajaj se od nje, idem po njene stvari. Moraćemo da je obučemo i smestimo u taksi”, rekoh Karlu.
Osušili smo je i navukli joj odeću kako smo najbolje znali i umeli. Imao sam neprijatno osećanje da će opet da izvede nešto, pre nego što je izvučemo napolje. A šta ako počne da se dere na ulici, tek onako?
Brže-bolje smo se obukli na smenu motreći na nju kao jastrebovi. Taman kad smo se spremili za pokret, ona se priseti papira koje je zaboravila na stolu – nedovršene pesme. Dok je pipala naokolo tražeći ga, oči joj se zaustaviše na novčanicama koje su virile ispod pritiskivača.
“Moj novac!” vrisnu.
“Ne budi smešna”, smireno rekoh, držeći je za mišku. “Da ne misliš možda da smo lopovi? Tvoj novac je u tvojoj torbici.”
Pogledala me brzo i prodorno, a onda obori oči. “Je vous demande pardon”, reče. “je suis tres nerveuse ce soir.”
“Kako ti kažeš”, reče Karl potiskujući je ka vratima. “Pametno si to izveo, Džoui”, reče mi na engleskom dok smo silazili niz stepenice.
“Gde stanuješ?” upita Karl kad smo pozvali taksi.
“Nigde”, reče ona. “Umorna sam. Reci mu da me odbaci do nekog hotela, bilo kog hotela.”
Karl je izgledao dirnut. “Hooćeš da pođemo i mi s tobom?” upita je.
“Ne”, reče ona. “Spava mi se.”
“Ajde”, rekoh odvlačeći ga. “Snaći će se ona.”
Zalupio sam vrata i mahnuo joj za laku noć. Karl je stajao gledajući nekako ošamućeno za taksijem koji se udaljavao.
“Šta ti je? Da nisi možda zabrinut za nju? Ako je luda, neće joj trebati pare, pa ni hotel.”
“Znam, ali ipak… Slušaj, Džoui, ti si prava strvina kamenog srca. Pa još i ona lova! Bog te, priznaj da smo je svojski pojebali.”
“Da”, rekoh, “sreća što sam znao gde držiš lovu.”
“Šta, zar je to bila moja lova?” reče on, kad mu najednom sinu na šta mislim.
“Da, Džoui, večno žensko uvek nas privlači. Velika je to poezija, Faust.”
Na to je skrenuo do zida, naslonio se, a onda presamitio od histeričnog smeha. “Mislio sam da sam neki maher”, reče, “a tek sad vidim da sam nula u odnosu na tebe. Da znaš, sutra ćemo da spiskamo tu lovu. Pošteno ćemo da se najedemo negde. Odvešću te, za promenu, u pravi restoran.”
“Uzgred”, rekoh, “valja li nešto njena poezija? Nisam stigao da je proučim. Mislim na one stihove u kupatilu.”
“Bio je jedan dobar stih”, reče on. “Ostalo je bilo suludasto.”
“Suludasto? Nema takve reči u engleskom.”
“E pa takvo je bilo. ‘Otkačeno’ ne bi pasovalo. Za ono mora da se skuje nova reč. Suludasto. Sviđa mi se ta reč. Upotrebiću je… Ali da ja sad tebi kažem nešto, Džoui. Sećaš li se revolvera?”
“Kog revolvera? Nije bilo revolvera.”
“E pa bilo je”, reče on uz zagonetan osmeh. “Skembao sam ga u kutiju za hleb”.
“Znači ti si joj prvi provalio u torbicu, a?”
“Samo sam tražio sitninu”, reče, obesivši nos kao da se postideo zbog toga.
“Nisi me ubedio”, rekoh. “Mora da je bio neki drugi razlog.”
“Bistar si ti, Džoui”, veselo uzvrati on, “ali desi se da i tebi promakne nešto. Sećaš li se kad je čučnula da se popiški – gore kod bedema? Dala mi je da joj pridržim torbicu. Osetio sam unutra nešto tvrdo, nešto kao pištolj. Ćutao sam jer nisam hteo da te isprepadam. Ali kad si počeo da skrećeš prema kući, osetio sam strah. Čim je ušla u kupatilo, otvorio sam torbicu i našao ga. Bio je nabijen. Evo metaka, ako ne veruješ…”
Blenuo sam zabezeknuto u njih. Ledena jeza milila mi je uz kičmu.
“Ona je definitivno luda, nema dileme”, rekoh odahnuvši.
“Ne”, reče Karl, “nije ona uopšte luda. Samo izvodi. Ni pesme joj nisu lude – suludaste su. Možda je bila pod hipnozom. Neko ju je možda uspavao, ćušnuo joj pištolj u ruku i kazao da donese dvesta franaka.”
“To je već totalno ludilo!” uzviknuh.
Ništa nije rekao. Hodao je oborene glave, ćuteći neko vreme. “Nije mi jasno”, reče dižući pogled, “zašto je tako brzo zaboravila na revolver? I zašto nije gledala u torbicu kad si je slagao za lovu? Mislim da je znala da je ostala bez revolvera i bez love. Mislim da se uplašila od nas. A sad i ja opet osećam strah. Mislim da je najbolje da noćas odemo u neki hotel. Sutra idi negde na izlet… ne vraćaj se bar dva-tri dana.”
Okrenuli smo bez reči i počeli da grabimo ka Monmartru. Uhvatila nas je panika…

Ovaj mali incident ubrzao je naše bekstvo u Luksemburg. Ali opet sam se istrčao nekoliko meseci u mojoj priči. Da se vratim na naš menage ? trois.
Kolet, maloletna beskućnica, postala je za kratko vreme kombinacija Pepeljuge, konkubine i kuvarice. Svemu smo morali da je učimo, čak i veštini pranja zuba. Bila je u trapavim godinama, stalno joj nešto ispadalo, spoticala se, gubila i tome slično. S vremena na vreme nestala bi po dva-tri dana. Nemoguće je bilo otkriti šta je radila za to vreme. Što smo je više ispitivali, bivala je sve uspavanija i dublje tonula u amneziju. Ponekad bi izašla ujutro u šetnju i vraćala se u ponoć s nekom izgubljenom mačkom ili štenetom koje bi pokupila sa asfalta. Jednom smo je pratili čitavo popodne, tek da vidimo kako provodi vreme. Bilo je kao pratiti mesečara. Samo je tumarala od ulice do ulice, bez ikakvog cilja, zastajući tu i tamo da pilji u neki izlog, sedne na neku klupu, nahrani ptice, kupi lilihip, da bi na kraju stajala minutima kao u transu, pa onda ponovo krenula dalje, u istom besciljnom stilu. Pratili smo je punih pet časova i otkrili samo činjenicu da imamo pravo dete u svojim rukama.
Karl je bio dirnut njenom naivnošću. Postajao je sve iscrpljeniji od naporne seksualne kure. Bio je i pomalo nervozan jer je ona gutala svo njegovo slobodno vreme.
Sasvim je digao ruke od pisanja, jer je, kao prvo, založio pisaću mašinu, a drugo, nije mu ostajalo više ni minuta za sebe. Sirota Kolet nije imala ni najosnovniju predstavu šta da radi sa sobom. Ležala bi čitavo popodne u krevetu jebući se do besvesti i bila spremna da opet primi karu čim se Karl vrati s posla. Karl se obično vraćao oko tri ujutro. Često ne bi ustao iz kreveta sve do sedam uveče, tek da pojede nešto i odjuri na posao. Posle duže takve opsade kreveta moljakao bi me da je ubodem. “Iscedila mi je jaja”, govorio je. “Ta maloumnica ima pičku umesto mozga.”
Ali mene Kolet nije mamila. Bio sam zaljubljen u Nis, koja je nastavila da obilazi Kafe Vepler. Postalismo dobri prijatelji. Nije se više radilo o novcu. Da budem iskren, donosio sam joj sitne poklone, ali to je bilo nekako drugačije. S vremena na vreme naveo bih je da uzme slobodno popodne. Odlazili smo u male kafanice duž Sene ili vozom do najbliže šume, gde bismo ležali na travi i jebali se do mile volje. Nikad je nisam masirao da mi priča o svojoj prošlosti. Uvek smo pričali o budućnosti. Bar je ona pričala. Kao mnoge Francuskinje, i ona je sanjala o kućici na selu, negde na Jugu. Nije joj bilo preterano stalo do Pariza. Nezdravo mesto, govorila je.
“A šta bi radila da ubiješ vreme?” upitah jednom.
“Šta bih radila?” ponovila je začuđeno. “Ništa ne bih radila. Samo bih živela.”
Kakva ideja! Kakva zdrava ideja! Zavideo sam joj što je takva flegma, što je tako nemarna i bezbrižna. Terao sam je da mi priča detaljno o tome kako ništa ne bi radila. To je bio ideal o kakvom nikad nisam sanjao. Da ga ostvari, čovek bi morao da bude savršeno prazan, ili veoma bogatog duha. Bolje je, smatrao sam, biti prazan.
Dovoljno je bilo gledati Nis kako jede. Uživala je u svakom zalogaju hrane, koju bi prethodno vrlo pažljivo birala. Ne mislim na kalorije i vitamine. Ne, ona je pazila da odabere ono što voli, što joj prija, da bi uživala u tome. Ponekad bi beskrajno dugo jela, dok joj je raspoloženje sve više raslo, njena ležernost postajala sve zavodljivija, a njen duh sve lucidniji, življi, vedriji. Dobro jelo, dobar razgovor, dobra jebačina – može li se bolje provesti dan? Nikakvi joj crvi nisu nagrizali savest, nije bilo tih briga kojih nije mogla da se otarasi. Prepuštala se plimi, to je sve. Neće stvarati decu, neće dodati baš ništa opštem dobru, neće ostaviti nikakvog traga za sobom na ovom svetu. Ali kud god krene, učiniće život lakšim, privlačnijim, mirisnijim. A to nije mala stvar. Prilikom svakog rastanka s njom osećao bih da sam dobro proveo dan. Želeo sam da mogu i ja tako lako i prirodno da prihvatam život. Ponekad bih poželeo da sam žensko, kao ona, nemajući ništa osim primamljive pičke. To je prava stvar: pustiti pičku u akciju i mozak na otavu! Zaljubiti se u uživanje! Postati što beskorisniji! Mamuzati savest dok ne postane okorela kao krokodilska koža! A kad ostariš i nisi više privlačan, kupiti jebačinu, ako treba. Ili kupiti psa i dresirati ga da radi one stvari. Umreti kad kucne čas, go i sam, bez osećanja krivice, bez žaljenja, bez kajanja…
Tako sam sanjario posle dana provedenog sa Nis pod otvorenim nebom.
Kako bi dobro bilo gepiti debeo štos love i dati joj na rastanku. Ili otputovati s njom do Oranža, recimo, ili Avinjona. Straćiti mesec-dva grejući se na toploti njenog nehaja. Čekati na svaki njen mig, samo da bi uživao u njenom zadovoljstvu.
Noći u kojima nisam mogao da je vidim – kad je neko odvoji – provodio bih skitajući sam levo-desno, svraćajući u bistroe po sporednim ulicama ili silazeći u podzemne jazbine gde su druge devojke obavljale svoj zanat na glup i bezosećajan način. Ponekad bih iz puke dosade uzeo neku, mada bi mi posle toga ostao bljutav ukus u ustima.
Pri povratku u kuću često bih zatekao Kolet kako se muva po stanu u onom komičnom japanskom negližeu koji je Karl doneo s neke pijace. Bili smo izgleda nesposobni da joj kupimo pidžamu. Obično bih je našao baš kad se spremala da gricne nešto. Sirotica, grčila se da ostane budna, kako bi dočekala Karla kad se vrati s posla. Seo bih da joj malo pravim društvo. Uvek bismo razgovarali nešto bez veze. Ona nikad nije imala da kaže išta što bi vredelo da se čuje. Nije imala nikakvih ambicija, nikakvih želja, nikakvih snova. Bila je zadovoljna kao krava, pokorna kao rob, privlačna kao lutka. Nije bila glupa – bila je tupa. Tupa kao životinja. Nis, na drugoj strani, nije bila bez mozga. Lenja, da. Užasno lenja. Ali sve što je govorila bilo je interesantno, čak i kad je pričala o ništavnim stvarima. To je dar koji mnogo više cenim od sposobnosti da se pametno govori. U stvari takav govor mi se čini najvrednijim. On je začin života, dok onaj drugi, kultivisano ćaskanje, podriva snagu, čini sve jalovim i besmislenim. Ali Kolet je, kao što rekoh, bila pravo tele. Kad je čovek dodirne, osetio bi hladno, beživotno meso, kao pihtije. Mogao si da je maziš po dupetu dok ti sipa kafu, ali to je bilo kao da miluješ kvaku. Njena čednost bila je pre čednost životinje nego ljudskog bića. Držala bi ruku preko pičke kao da krije nešto ružno, a ne nešto opasno. Skrivala je pičku, ali ne i sise. Ako bi ušla u kupatilo i zatekla me kako šoram, ostala bi na vratima i razgovarala sa mnom o krajnje banalnim stvarima. Nije je uzbuđivalo što vidi muškarca kako mokri; uzbudilo bi je samo kad bi je naguzio i ispišao se u nju.
Jedne noći vratio sam se prilično kasno i otkrio da nemam ključ. Jako sam lupao, ali nije bilo odgovora. Pomislio sam da je možda otišla u jedno od svojih nedužnih lutanja. Ostalo mi je samo da polako krenem ka Monmartru i ulovim Karla na povratku s posla. Presreo sam ga na oko pola puta ka Trgu Kliši; rekao sam mu da je Kolet verovatno zbrisala u život. Kad smo stigli kući, zatekli smo sva svetla upaljena. Ali Kolet nije bila tu, niti je odnela neku od svojih stvari. Izgledalo je kao da je jednostavno izašla u šetnju. Baš tog jutra Karl je govorio da će se oženiti njom čim bide punoletna. Slatko sam se smejao njihovim ludorijama – ona se nagnula kroz prozor spavaće sobe dok se on drao na prozoru od kuhinje da ga svi u zgradi čuju: “Bonjour, Madame Oursel, comment ca va ce matin?”
Sada je bio deprimiran. Bio je ubeđen da je upala policija i odvela je. “Uskoro će i mene zvati”, reče. “Ovo je kraj.”
Rešili smo da izađemo i provedemo napolju ostatak noći. Bilo je već prošlo tri sata. Trg Kliši je bio mrtav, osim dva-tri lokala koji su radili celu noć. Kurva s drvenom nogom je i dalje stajala na svom mestu preko puta palate Gomon; uvek je imala posla zahvaljujući svojoj vernoj klijenteli, maloj ali odabranoj. Pojeli smo nešto s nogu blizu Pigala, usred grupe ranih jutarnjih lešinarki. Virnuli smo zatim u onaj mali klub gde je radila naša garderoberka, ali baš su ga zatvarali. Popeli smo se u cik-cak prema Sakrkeru. Odmorili smo se malo u podnožju katedrale, zagledani u more treptavih svetala ispod nas. Kad padne mrak, Pariz postaje veličanstven. Osvetljenje, mekše kad se gleda s visine, ublažava surovost i prljavštinu ulica. Gledan s Monmartra, Pariz je zaista volšeban noću; leži kao ogroman razmrskani dragi kamen na dnu činije.
A u zoru, Monmartr posteje neozrecivo lep. Mlazevi rumenila oblivaju beličaste zidove. Grandiozne reklame, obojene jarkim crvenim i plavim bojama na bledim zidovima, ističu se gotovo čulnom svežinom. Silazeći niz drugu stranu brda, mimoišli smo se s grupom mladih opatica koje su delovale tako čisto i nevino, toliko odmorno, tako mirno i dostojanstveno, da smo se zaista postideli sebe. Malo dalje naleteli smo na stado koza koje su ćudljivo tražile svoj put niz strminu; iza njih je ležerno išao ordinarni kreten, zviždeći s vremena na vreme nekoliko čudnih nota. Vladala je atmosfera savršenog mira i spokojstva; kao da je bilo jutro četrnaestog veka.
Spavali smo tog dana gotovo do uveče. Još nije bilo nikakvog znaka od Kolet, još nam nisu došli panduri u goste. Ali sledećeg jutra, oko podne, začula se zloslutna lupa na vratima. Ja sam bio u svojoj sobi i kucao na mašini. Karl je izašao da otvori. Čuo sam Koletin glas, a onda glas muškarca. Ubrzo sam začuo i ženski glas. Nastavio sam da kucam, kucao sam sve što mi je padalo na pamet, samo da održim utisak kao da sam zauzet poslom.
Karl se uskoro pojavio, sav izgubljen i uspaničen. “Je l’ ostavila ovde sat?” upita. “Oni traže sat.”
“Ko to oni?” upitah.
“Tu joj je majka… Ne znam ko je čovek. Možda detektiv. Dođi na minut, a? Da te predstavim.”
Majka je bila zrela lepotica, doterana, gotovo otmenog izgleda. Muškarac, koji je bio ozbiljno i neupadljivo obučen, delovao je kao advokat. Svi su govorili tihim glasom, kao da je maločas neko umro.
Odmah sam osetio daje moje prisustvo ostavilo izvestan utisak.
“Jeste li i vi pisac?” To je pitao muškarac.
Učtivo odgovorih da jesam.
“Pišete li na francuskom?” upita on.
Na to veoma taktično i laskavo odgovorih da duboko žalim što me, uprkos mojih pet-šest godina provedenih u Francuskoj i upućenosti u francusku književnost, koju čak prevodim s vremena na vreme, moja urođena nedoraslost sprečava da ovladam njegovim prekrasnim jezikom u toj meri da bih se izrazio onako kako želim.
Napregnuo sam čak i mali mozak da pravilno i elokventno formulišem ovu idiotsku frazu. Činilo se da sam pogodio pravo u centar.
Majka je za to vreme proučavala naslove knjiga koje su bile nagomilane na Karlovom radnom stolu. Mahinalno je izdvojila jednu i pružila je muškarcu. Bio je to poslednji tom Prustovog slavnog dela. Čovek je digao pogled s knjige da bi odmerio Karla potpuno novim očima. Na trenutak kao da se pojavila neka zavist na njegovom licu. Karl je zbunjeno objasnio da radi na eseju koji treba da pokaže vezu Prustove metafizike sa okultnim maukama, posebno sa doktrinom Hermesa Trismegistusa, koji je inače njegova stara ljubav.
“Tiens, tiens”, reče čovek, značajno uzdižući obrvu i fiksirajući nas strogim, ali još ne sasvim osuđujućim pogledom. “Da li biste bili ljubazni danas ostavite nekoliko minuta nasamo sa vašim prijateljem?” obrati mi se.
“Svakako”, rekoh i vratih se u moju sobu, gde sam se ponovo bacio na moje slepo kucanje.
Ostali su zatvoreni u Karlovoj sobi dobrih pola sata, kako mi se učinilo. Kad su ušli kod mene da se pozdrave, bio sam otkucao desetak strana šistih buncanja, u kojima se ne bi snašao ni najsumanutiji nadrealista. Oprostio sam se sa kolet kao da je malo siroče koje smo spasli i koje sada vraćamo živo i zdravo njenim odavno nestalim roditeljima. Pitao sam ih jesu li našli sat. Nisu, ali izrazili su nadu da ćemo ga mi naći. To je mala uspomena, objasnili su.
Čim se vrata zatvoriše iza njih, Karl ulete u sobu i zagrli me. “Džoui, mislim da si mi spasao život. Ili možda Prust. Onaj kiseli glodar bio je očigledno impresioniran. Literaura! Tipično za Francuza. Ovde su čak i panduri literarno nastrojeni. A još i to što si Amerikanac – čuveni pisac, rekao sam – to nam je neviđeno diglo cenu. Znaš šta mi je kazao kad si izašao iz sobe? Da je on Koletin zakonski staralac. Njoj je sad petnaest godina, ali je i ranije bežala od kuće. Svejedno, rekao je da bih dobio deset godina ako me izvede pred sud. Pitao me je da li sam toga svestan. Rekao sam da jesam. Mislim da je bio iznenađen što uopšte ne pokušavam da se vadim. Ali još ga je više iznenadilo što smo pisci. Francuzi nenormalno poštuju književnike, znaš već. Pisac nikad nije običan kriminalac. On je valjda očekivao da nađe dva makroa. Ili kidnapere. Kad je video tebe, odmah je snizio ton. Posle me pitao kakvu vrstu knjiga pišeš i da li su neke prevedene. Rekao sam mu da si filozof i da si dosta težak za prevođenje…”
“Genijalno si izvalio ono za Hermesa Trismegistusa”, rekoh. “Kako si se samo toga setio?”
“Nikako”, reče Karl. “Bio sam tako gadno isprepadan da sam lupetao šta god mi je palo na pamet… Znaš šta ga još impresioniralo: Faust -jer je na nemačkom. Ima tu i engleskih knjiga – Lorens, Blejk, Šekspir. Prosto sam ga čuo kako govori u sebi: ‘Nemoguće da su ovi momci baš toliko loši. Dete je moglo da padne u mnogo gore ruke’.”
“A šta je majka imala da kaže?”
“Majka! Jesi je dobro osmotrio? Ne da je lepa, božanstvena je. Džoui, čim sam je ugledao, momentalno sam se zaljubio u nju. Jedva da je progovorila dve reči za svo vreme. Na kraju ki je rekla: ‘Mesje, nećemo vas prijaviti pod uslovom da nam obećate da nikada više nećete pokušati da vidite Kolet. Jeste li me razumeli?’’Jedva sam je čuo šta govori, toliko sam bio zblanut. Pocrveneo sam i mucao kao neki dečkić. Da je rekla: ‘Mesje, pođite molim vas s nama u stanicu žandarmerije+, ja bih kazao: ‘oui, Madame, a vos ordres.’ Hteo sam da je poljubim u ruku, ali sam onda smislio da bi to možda bilo malo suviše. jesi li zapazio koji parfem koristi? To je…” Izdeklemovao je neku marque s brojem, kao da to treba da ostavi utisak na mene. “Ali ti nemaš pojma o parfemima, zaboravio sam. Znaš,samo vrlo otmene žene koriste takav parfem. Ona je možda vojvotkinja ili markiza. Šteta što nisam ćapio majku umesto ćerke. Uzgred, ispašće ovo solidan kraj za moju knjigu, kako ti se čini?”
Sasvim solidan kraj, pomislih. Zaista je i napisao tu priču nekoliko meseci kasnije, i to je ispala jedna od najboljih stvari koje je ikad sročio, naročito deo o Prustu i Faustu. Dok je pisao, svo vreme je tupio o majci. Izgleda da je potpuno zaboravio na Kolet.
I tako, jedva da je bio kraj ovoj epizodi kad su Engleskinje izašle na scenu, zatim prodavačica koja je bila luda za enlgeskim, pa onda Žana, u međuvremenu i garderoberka, a s vremena na vreme poneki kamen iz ćorsokaka iza Kafea Vepler – iz stupice, kako smo zvali taj prolaz, jer ići tuda noću na povratku kući bilo je kao trčati kroz šibe.
A onda se pojavila mesečarka sa revolverom, koja nas je nekoliko dana držala u mučnoj neizvesnosti.

Jednog ranog jutra, pošto smo čitave noći cevčili neko alžirsko vino, Karl je lansirao ideju da smesta otputujemo nekud na nekoliko dana. Na mom zidu visila je velika karta Evrope koju smo odmah grozničavo proučili da vidimo dokle možemo da stignemo s ograničenim sredstvima kojima raspolažemo. Prvo smo mislili da skoknemo do Brisela, ali smo, posle kraćeg razmišljanja, odbacili tu ideju. Belgijanci nisu interesantni, složili smo se. Za približno istu lovu možemo da odemo u Luksemburg. Bili smo prilično pijani, i Luksemburg nam se činio kao pravo mesto u koje treba otići u šest ujutro. Nismo pakovali nikakve kofere; sve što nam je trebalo bile su četkice za zube koje smo zaboravili u onoj panici da uhvatimo voz.
Posle nekoliko sati prešli smo granicu i stupili u lakirani, tapacirani voz koji je trebalo da nas ponese u zemlju iz opera bouffe. Jedva sam čekao da je vidim. Stigli smo oko podne, poluzaspali i ošamućeni. Pojeli smo obilan ručak, zalili ga lokalnim vinom i svalili se u krevet. Ustali smo oko šest uveče i izvukli se iz hotela. Oko nas je bila mirna, utovljena zemlja dembelija, sa svih strana dopirali su zvuci germanske muzike; na licima stanovnika oglrdalo se neko kravlje blaženstvo.
Nije nam dugo trebalo da se upoznamo sa Snežanom, glavnom atrakcijom kabarea kod stanice. Snežana je imala jedno trideset pet godina, dugu platinastu kosu i živahne plave oči. Tek je nedelju dana bila tu i već joj je dosadilo. Popili smo dva-tri viskija s njom, izvrteli je nekoliko valcera po sali i častili orkestar pićem, što nas je sve zajedno koštalo neku nepristojno malu sumu, a posle toga smo je pozvali na večeru. Dobra večera u dobrom hotelu došla nas je jedno sedam-osam franaka po čoveku. Snežana je bilja Švajcarkinja i zato suviše tupava ili suviše dobroćudna da bi bila alava na lovu. Imala je samo jednu misao u svojoj glavi – da se na vreme vrati na posao. Kad smo izašli iz restorana, bio je mrak. Instinktivno smo odlutali ka periferiji i ubrzo naišli na neki nasip, gde smo je povalili i munuli joj onu stvar. Primila je to kao dezert, moleći nas da je potražimo kasnije; dovešće jednu drugaricu za koju misli da će nam se svideti. Otpratili smo je natrag do kabarea, a onda krenuli da malo temeljnije ispitamo grad.
U jednom malom kafeu, gde je sedela neka baba i svirala na citri, naručili smo vino. Mesto je bilo prilično tugaljivo i ubrzo smo crkavali od dosade. Kad smo već pošli ka vratima, prišao nam je vlasnik lokala, pružio nam svoju posetnicu i rekao kako se nada da ćemo opet doći. Dok je govorio, Karl mi dodade posetnicu i munu me laktom. Pročitao sam. Pisalo je, nanemačkom: “Kafe-bez-jevreja”. Da je pisalo “Kafe-bez-limburgera”, ne bi me više pogodilo svojim apsurdom. Nasmejali smo se čoveku u lice. Upitao sam ga, na francuskom, da li razume engleski. Potvrdio je. Onda mu rekoh: “Da vam kažem nešto – nisam jevrej, ali za mene ste kreten. Zar nemate neka pametnija posla? Biće da spavate… Valjate se u sopstvenim govnima… Jeste li me razumeli?” gledao nas maloumno. Onda progovori Karl, na francuskom koji bi slušio na čast jednom apašu . “Slupaj ti gnjido izdrkana”, obrati mu se. Čova poče da se buni. “Smiri živce”, preteći reče Karl i krenu kao da će da zadavi matorog soma. “Kazaću ti samo dve stvari: ti si obična pizda. Smrdiš!” Onda ga spopade apoplektičan napad smeha. Mislim da je čova stekao utisak da smo obojica ludi.
Polako smo izašli unatraške, cerekajući se i kreveljeći na njega. Mamlaz je bio toliko usporen i zbunjen da je stigao samo da se sruči na stolicu i obriše čelo.
Na ulici, nedaleko odatle, naišli smo na jednog uspavanog pandura. Karl mu je s poštovanjem prišao, skinuo šešir i rekao na besprekornom nemačkom da baš dolazimo iz Judenfraj kafea gde je izbio lom. Počeo je da ga požuruje jer je – tu je utišao glas – vlasnik dobio napad, može i da usmrti nekog. Pandur mu se zahvalio na svoj službeni, usporeni način i odgegao se u pravcu kafea. Na prvom ćošku upali smo u taksi; tražili smo da nas vozi u veliki hotel koji smo uočili još ranije te večeri.
Ostali smo u Luksemburgu tri dana, jeli i pili do mile volje, naslušali se odličnih nemačkih orkestara i posmatrali spokojan, dosadan život naroda koji nema razloga da postoji, i koji u suštini ne postoji, osim kao što postoje krave ili ovce. Snežana nas je upoznala sa svojom drugaricom, koja je bila Luksemburžanka i kretenka kakve nema. Razgovarali smo o pravljenju sira, vezenju,narodnim igrama, rudarstvu, uvozu-izvozu, o kraljevskoj porodici i o lakšim bolestima koje su ih povremeno mučile, itd. Ceo jedan dan proveli smo u Monaškoj dolini, Pfafentalu. Hiljadugodišnji mir kao da je carevao nad usnulom dolinom. Bila je kao neki koridor koji je Bog urezao svojim malim prstom, da bi podsetio ljude kako će, kad utole svoju nezasitu glad za krvlju, kad se umore od borbe, tu naći počinak i mir.
Moram da priznam, bio je to divan, sređen, komotan svet u kojem je vladalo blagostanje, gde su svi bili lepo raspoloženi, milosrdni, ljubazni i tolerantni. Pa ipak, iz nekog razloga, svuda se širio neki odvratan zadah. Zadah ustajalosti. Dobrota stanovnika, koja je bila negativna, iskvarila je njihovo moralno osećanje.
Jedina njihova briga bila je da ne zaborave koja im je strana hleba namazana puterom. Nisu znali da prave hleb, ali su znali da ga mažu.
Sve mi se zgadilo. Bolje umreti u Parizu kao vaška, nego živeti u ovoj dembeliji, mislio sam.
“Ajde da se vratimo i odvojimo po solidan triper”, rekoh, budeći Karla iz obamrlosti.
“Šta? O čemu govoriš?” nerazgovetno promrmlja on.
“Da”, rekoh, “idemo odavde, zaudara. Luksemburg je kao Bruklin, samo slađi i otrovniji. Idemo natrag na Kliši, da lumpujemo malo. Hoću da sperem ukus ovoga iz usta.”
Stigli smo u Pariz oko ponoći. Poleteli smo odmah u redakciju novina gde je naš dobar prijatelj, King, vodio rubriku konjskih trka. Pozajmili smo još neku lovu od njega i odjurili dalje.
Bio sam raspoložen da pođem s prvom kurvom na koju naletim. “Uzeću i nju i triper i sve”, mislio sam. “Jebeš ga, triper je ipak prava stvar. One luksemburške mindže pune su milerama.”
Karl nije baš preterano žudeo za novim triperom. U poverenju mi je rekao da ga kara već pomalo pecka. Pokušavao je da se priseti koja mu ga uvalila, ukoliko je reč o triperu.
“Ako ga već imaš, nije štetno da ga zaradiš još jednom”, veselo mu rekoh. “Dupliraj dozu i raširi ga na sve strane. Zarazi ceo kontinent! Bolje poštena venerična bolest nego mrtvački mir i tišina. Sad znam šta lini civilizaciju: porok, bolest, lopovluk. lažljivost, razvrat. Majku mu,Francuzi su veliki narod, iako pate od sifilisa. Ne zovi me nikad više u neutralne zemlje. Ne teraj me da gledam neke krave, ljudske ili bilo koje.”
Bio sam toliko raspaljen da bih silovao i opaticu.
U takvom stanju upali smo u malu dvoranu za igru gde je dežurala ona garderoberka. Tek je prošla ponoć i iamli smo dovoljno love da se malo iživimo. Za šankom su sedele tri-šetiri kurve i dva pijanca – Englezi, naravno. I to pečurke, po svoj prilici. Odigrali smo dve-tri igre a onda kurve počeše da bacaju kuke na nas.
Prosto je neverovatno šta sve čovek može javno da radi po francuskim lokalima. Za putain je svako ko govori engleski, muško ili žensko, degenerik. Francuska devojka ne degradira sebe kad izvodi predstavu za strance, kao što ni foka ne postaje civilizovana ako nauči neke finte.
Adrijana, naša garderoberka, došla je za šank da popije nešto. Sela je na visoku stolicu raširenih nogu. Stajao sam iza nje držeći oko struka jednu od njenih malih prijateljica. Ubrzo sam joj zavukao ruku pod suknju. Dirkao sam je malo dok nije skliznula sa svog trona i, obgrlivši me rukom oko vrata, potajno mi otvorila šlic i sklopila šaku oko mojih jaja. Orkestar je svirao lagani valcer, uz prigušena svetla. Adrijana me povukla na podijum za igru, dok mi je šlic zjapio otvoren, pa me, čvrsto pripijena uz mene, skrenula ka sredini podijuma gde smo za tren bili spakovani kao sardine. Jedva smo se mrdali s mesta, tolika je bila gužva. Ponovo mi je zavukla ruku u šlic, izvukla mačora i priljubila ga uz pizdu. Bilo je neizdržljivo. Da muka bude još veća, jednaod njenih prijateljica ugurala se pored nas i drsko me ćapila za kurac. Tu već nisam mogao da se suzdržim – štrcnuo sam joj u ruku.
Kad smo se ponovo nasukali na šank, Karl je stajao u ćošku, povijen nad jednom devojkom koja samo što se nije srozala na pod. Barmen je izgledao uvređeno. “Ovo je pristojan lokal a ne kupleraj”, izjavio je. Karl je ošamućeno podigao pogled, lice mu je bilo umrljano karminom, kravata izvučena na stranu, prsluk raskopčan, kosa visila preko očiju. “Ovo nisu kurve”, promrmlja on, “ovo su nimfomanke”.
Seo je na visoku stolicu dok mu je iz šlica štrčao kraj od košulje. Devojka je počela da ga zakopčava. Iznenada se predomislila, naglo mu opet rastvorila šlic, izvukla mu karu a onda se sagla i cmoknula je. Ovo je očigledno prevršilo meru. Pojavio se šef sale da nas obavesti kako moramo da pripazimo na ponašanje ili da se odmah selimo iz lokala. Nije izgledao ljut na devojke; samo ih je izgrdio, kao nevaljalu decu.
Hteli smo da odemo, ali je Adrijana insistirala da sačekamo do fajronta. Hoće i ona da pođe s nama, rekla je.
Kad smo najzad pozvali taksi i strpali se unutra, otkrili smo da nas je petoro. Karl je hteo da izbaci jednu devojku, ali nije mogao da odluči koju. Stali smo usput da kupimo sendviče, sir, maslinke i nekoliko flaša vina.
“Biće razočarane kad vide šta nam je ostalo od love”, reče Karl.
“Baš dobro”, rekoh, “možda će da dignu ruke od nas. Umoran sam. Voleo bih da se okupam i bacim se u krevet.”
Čim smo stigli, svukao sam se i pustio vodu u kadu. Devojke su bile u kuhinji i postavljale sto. Taman sam ušao u kadu i počeo da se sapunjam, kad Adrijana i još jedna devojka uđoše u kupatilo. Rešile su da se i one kupaju. Adrijana je hitro skinula suknju i sve ostalo i skliznula kod mene u vodu. I druga se damica svukla gola i stala pored kade. Adrijana i ja sedeli smo okrenuti jedno drugom, isprepletenih nogu. Devojka se nagnula nad kadom i počela da me mažnjava za kitu. Zavalio sam se u raskošno toploj vodi i pustio je da mi ga obrađuje svojim sapunjavim prstićima. Adrijana je dirkala svoju picu kao da kaže: “Nema problema, neka se poigra malo s njim, ali ugrabiću joj ga kad dođe mojih pet minuta.“
Uskoro nas je u kadi bilo troje, svako sa sendvičem u jednoj i čašom vina u drugoj ruci. Karl je rešio da se obrije. Njegova devojka je sela na ivicu bidea, čavrljajući i mljackajući svoj sendvič. Nestala je na momenat i vratila se s punom flašom crnog vina, koje nam je izlila za vrat. Sapunica je ubrzo dobila boju hipermangana.
Tada sam već bio spreman da uradim bilo šta. Prišoralo mi se pa sam mirno počeo da pišam. Devojke su se zgrozile.
Očigledno sam učinio nešto nemoralno. Odjednom smo im postali sumnjivi. Da li ćemo im platiti? Ako hoćemo, koliko? Kada je Karl blaženo objavio da ima oko devet franaka na loru, nastao je haos. Na kraju su zaključile da se samo šalimo – još jedna glupava šala, kao moje pišanje u kadi. Ali ne, insistirali smo, ozbiljno je tako. Klele su se da nikad nisu čule nešto slično; to je prosto neverovatno, neljudski, monstruozno.
“Oni su dva odvratna Huna”, reče jedna devojka.
“Ne, Englezi. Engleski degenerici”, reče druga.
Adrijana je pokušavala da ih umiri. Rekla je da nas već dugo zna i da smo je uvek tretirali kao džentlmeni – izjava koja mi je zvučala prilično čudno s obzirom na prirodu naših odnosa s njom. U suštini, reč džentlmen svodila se samo na to da smo joj uvek platili u gotovom za njene male usluge.
Očajnički se trudila da popravi situaciju. Čuo sam je tako reći kako misli.
“Zar ne možete da im date ček?” molila nas je.
Na to Karl prsnu u smeh. Taman da im kaže kako ne gajimo čekove u kući, kad ga prekinuh rečima: “Što da ne, dobra ideja… daćemo vam svakoj po ček, važi?” Hitro sam ustao iz kade, otišao u Karlovu sobu i izneo njegovu staru čekovnu knjižicu. Doneo sam mu ono famozno “parker” penkalo.
Tu je Karl pokazao koliko je prepreden. Pretvarajući se da je besan na mene što sam otkrio da ima čekovnu knjižicu i što zabadam nos u njegove poslove, reče:
“Uvek ista pesma.” (Na francuskom, naravno, za njihove uši.) “Uvek sam ja taj koji plaća ovakve ludorije. Što ne izvadiš ti svoje čekove?”
Odgovorio sam krajnje postiđeno da nemam ništa na računu. Još je oklevao, ili se pretvarao.
“A što ne bi čekale do sutra?” upita, obraćajući se Adrijani. “Zar nam ne veruju?”
“Zašto bismo vam verovale?” reče jedna devojka. “Malopre ste se pravili da nemate ništa. Sad hoćete da čekamo do sutra. Ne, bogami, nećemo tako.”
“E ako nećemo tako, možete sve tri da se čistite”, reče karl bacajući čekovnu knjižicu na pod.
“Ne budi kvaran”, jeknu Adrijana. “Daj nam svakoj po sto franaka i nećemo više o tome. Molim te!”
“Svakoj po sto franaka?”
“Normalno”, reče ona. “To nije mnogo.”
“Ajde”, rekoh, “šta si se stisnuo. Dobićeš i mojih pola za dan-dva.”
“To uvek kažeš”, reče Karl.
“Dosta je bilo zezanja”, rekoh na engleskom. “Ispiši te čekove pa da ih se otarasimo.”
“Da ih se otarasimo? Šta hoćeš – da im dam čekove pa da ih izbacim napolje? A, ne, neće moći. Uzeću sve što mogu da dobijem za svoj novac, čak i ako čekovi ne vrede. Jer one to ne znaju. AKo ih tako olako pustimo, provaliće nas.”
“Ej, ti!” viknu on, mašući čekom ka jednoj od devojaka. “Šta dobijam za ovo? Hoću nešto posebno, prosto karanje ne dolazi u obzir.”
Počeo je da deli čekove. Komična scena. Čak i da su bili ispravni, izgledali bi lažno. Možda zato što smo svi bili goli. Kao da su i devojke osećale da je reč o lažnoj transakciji. Osim Adrijane, koja je verovala u nas.
Molio sam boga da ne naprave neku scenu, samo da nas ne teraju da odradimo još i jebačinu. Kalirao sam. Bio sam umoran kao pseto. Morale bi da se potrude do neba pa da izmame iz mene nešto što bi ličilo na dizanje kurca. Karl se, na drugoj strani, ponašao kao čovek koji je uistinu podelio trista franaka. Hteo je nešto za svoje pare, i to nešto egzotično.
Dok su oni diskutovali o tome među sobom, ja se zavukoh u krevet. Toliko sam se udaljio od čitave situacije da sam odmah utonuo u sanjarije o priči koju sam pre nekog vremena započeo i nameravao da nastavim kad se probudim. Reč je bila o ubistvu sekirom. Pitao sam se da li da nekako sažmem pripovedanje i koncentrišem se na pijanog ubicu kojeg sam ostavio kako sedi pored obezglavljenog tela žene koju nikad nije voleo. Možda bih mogao da uzmem novinski izveštaj o zločinu, rezimiram ga, i počnem moj prikaz ubistva od momenta kad se glava kotrlja sa stola. To će dobro da pasuje, pomislih, s onim delom priče o bezrukom, beznogom čoveku koji se kotrlja noću niz ulice na daski s kiglagerima, dok mu je glava u nivou kolena prolaznika. Hteo sammalo strave, jer sam kao glavni adut čuvao divnu burlesku za kraj priče.
U tom kratkom intervalu sanjarenja povratio sam ono raspoloženje koje je pre nekog vremena bilo razbijeno pojavom naše mesečarke Pokahontas,
Prenula me Adrijana girnuvši me laktom dok se smeštala pored mene. Šaputala mi je nešto na uvo Opet nešto o lovi. Tražio sam da mi ponovi i, da ne zaboravim misao koja mi se još motala po glavi, ponavljao sam sebi: “Glava se kotrlja sa stola, glava se kotrlja… čovečuljak na kuglagerima… kuglageri… noge… milioni nogu…”
“One bi htele da znaju da li biste kojim slučajem mogli da utrčite nešto sitno za taksi. Daleko stanuju.”
“Daleko?” ponovih, odsutno gledajući u nju. “Koliko daleko?” (Upamti – kuglageri, noge, glava se kotrlja… počni usred rečenice.)
“Menilmontain”, reče Adrijana.
“Daj mi papir i olovku – tamo, na stolu”, zamolih je.
“Menilmontain… Menilmontain…” ponavljao sam opčinjeno, škrabajući neke ključne reči kao kuglageri, tikvani, vadičepske noge, i tako dalje.
“Šta radiš to?” siknu Adrijana, cimajući me iz sve snage. “Šta ti je?”
“Il est fou” , uzviknu, ustajući s kreveta i dižući ruke u očaju.
“Ou est l’autre?” upita ona tražeći pogledom Karla.
“Mon Dieu!”, čuo sam, kao iz daljine, “Il dort.” Zatim, posle mučne pauze: “E pa ovo je prevršilo svaku meru. Ajde, idemo odavde! Jedan je pijan a drugi ima inspiraciju. Samo gubimo vreme. Takvi su stranci – uvek misle na nešto drugo. Neće da vode ljubav, njima je samo da ih golicaju…”
Golicaju. I to sam zapisao. Ne sećam se šta je rekla na francuskom, ali šta god to bilo, vaskrslo mi je zaboravljenog prijatelja. Golicaju. Reč koju nisam već vekovima upotrebio. Odmah sam se setio još jedne reči koju sam vrlo slabo koristio: misling. Nisamviše bio siguran šta znači. Pa šta? Svejedno ću da je ubacim. Ima mnogo reči koje su nestale iz mog rečnika jer već godinama živim u inostranstvu.
Zavalio sam se i posmatrao ih kako se spremaju za odlazak. Bilo je kao da iz lože gledam neku predstavu. Pošto sam paralizovan, uživam u spektaklu iz svojih kolica. Kad bi nekoj od njih došlo da pljusne bokal vode po meni, ne bih se mrdnuo s mesta. Samo bih se stresao i nasmešio – kao što bi se neko nasmešio vragolastim anđelima. (Ima li takvih?) Samo sam želeo da odu i prepuste me mojim sanjarijama. Da sam imao pri ruci neki metalni novac, gađao bi ih.
Posle otprilike milion godina stigle su do vrata. Adrijana mi dobaci poljubac izdaleka, jedan tako nestvaran gest da sam ostao fasciniran njenom rukom; video sam kako se povlači niz dugi koridor gde je na kraju iščezla u uskom otvoru nekog levka, još uvek savijena u zglobu, ali toliko smanjena, toliko stanjena, da je na kraju izgledala kao slamka.
“Salaud!” viknu jedna od devojaka i, kada vrata tresnuše iza njih, ulovih sebe kako odgovaram: “Oui, c’est juste. Un salaud. Et vous, des salopes. Il n’y a que ca. Salaud, salope. La saloperie, quoi. C’est assoupissant.”
Trgnuo sam se. “Kretenu, šta buncaš?” Kuglageri, noge, glava koja se kotrlja… Odlično. Sutra će biti dan kao i svaki drugi, samo još bolji, sočniji, rumeniji. Čovek na daski otkotrljaće se s keja u vodu. U Kanersiju. Izroniće s haringom u ustima. I to s pravom Matjesovom haringom.
Ponovo gladan. Ustao sam da potražim ostatke onih sendviča. Nije bilo ni mrvice na stolu. Rasejano sam skrenuo u kupatilo da se išoram. Popodu su bile razbacane dve-tri kriške hleba, nekoliko komadića sira i zgnječenih maslinki. Sve bačeno s gađenjem, očigledno.
Podigao sam parče hleba da vidim može li da posluži kao hrana. Zgazila ga bila neka besna noga. još je ostalo malo senfa na njemu. Da li je to bio senf? Bolje probati neko drugo parče. Odvojio sam jedno, relativno čisto i pomalo vlažno od ležanja na mokrom podu, i zalepio sir odozgo. Iza bidea sam otkrio čašu na čijem je dnu ostao gutljaj vina. Iskapio sam ga a onda oprezno zagrizao hleb. Nije bilo loše. Naprotiv, bilo je ukusno. Bacili ne kinje izgladnele ljude.
Sve je to sranje, ta briga za celofan i čije su ruke poslednje dirale hranu. Da dokažem, obrisao sam ostatkom dupe. Na brzinu, da se razumemo. Onda sam ga progutao. Eto! Šta je tu strašno? Potražio sam cigaretu. Ostali su bili samo neki opušci. Odabrao sam najduži i zapalio. Kakva aroma! Ne kao ona pržena piljevina u Americi! Pravi duvan. Karlov “goloaz”, nema dileme.
A sad, o čemu sam ono mislio?
Seo sam na kuhinjski sto i digao noge. Da vidimo… Šta ono beše?
Nisam bio u stanju da bili šta vidim ili mislim o bilo čemu. Suviše lepo sam se osećao.
Čemu uopšte misliti?
Da, ludački dan. Nekoliko dana, u suštini. Eto, pre samo dva-tri dana sedeli smo za ovim stolom i pitali se kuda da odemo. Kao da je to juče bilo. Ili pre godinu dana. Koja je razlika? Neko se protegne a onda neko splasne. I vreme splasne. Kurve splasnu. Sve splasne. Splasne i triper.
Na simsu je cvrkutala rana jutarnja ptičica. Zadovoljno, u polusnu, setio sam se kako sam pre više godina sedeo isto ovako na Bruklin Hajtsu. U nekom drugom životu. Verovatno nikad više neću videti Bruklin. Ni Kanersi, ni Šelter Ajlend, ni Montok Point, ni Sekokas, ni Lejk Pokotopog, ni Neversink River, ni kapice sa slaninom, ni sušeni bakalar, ni planinske ostrige. Čudo jedno kako čovek može da se mulja u govnima i misli da je to dom. Dok neko ne kaže Minehaha – ili Vala Vala. Dom. Dom je kad kuća traje. Tamo gde okačiš šešir, drugim rečima. Daleko, rekla je, misleći na Menilmontan. To nije daleko. Kina, recimo, to je zaista daleko. Ili Mozambik. Milina je večito biti u pokretu. Nezdravo mesto, Pariz. Možda ima nečeg u njenim rečima. Probaj malo Luksemburg, mala moja. Ma jebeš ga, ima na hiljade mesta. Bali, na primer. Ili Karolinška ostrva. Suludo je ovo stalno traženje love. Lova, lova. Nema love. Masa love. Da, negde daleko, veoma daleko. I bez knjiga, bez pisaće mašine, bez ičega. Ništa ne pričati, ništa ne raditi. Prepustiti se plimi. Baš je kurva ona Nis. Sva je sama pička. Kakav život! Zapamti – golicaju!
Digao sam dupe, zevnuo, proteglio se i oterao u krevet.
Strelovito sam utonuo u san. Naniže, naniže u kosmogene septičke jame. Prepotopske nemani plivaju naokolo u sablasno obasjanim dubinama. Život svuda teče dalje kao i obično. Doručak tačno u deset. Bezruki, beznogi čovek savija šipku zubima. Ubrzano propadanje iz stratosfere. Podvezice padaju u dugim gracioznim spiralama. Žena raskoljenog trupa očajnički se bori da učvrsti sebi odsečenu glavu. Traži novac za to. Za šta? Ne zna za šta. Samo novac. Na štitastoj paprati leži svež leš sav izbušen mecima. O vratu mu visi gvozdeni krst. Neko traži sendvič. Voda je suviše uzburkana za sendviče. Pogledaj pod S u rečniku!
Bogat, plodan san, isprobijan mistično plavim svetlom. Potonuo sam do one ubitačne dubine gde čovek, od čistog blaženstva ili čuda, klizi natrag u stanje zametka. Na neki nejasan usrpavan način znao sam da moram da učinim herkulski napor. Borba da dosegnem površinu bila je prava agonija, slatka agonija. S vremena na vreme uspeo bih da otvorim oči: video sam sobu, kao kroz maglu, ali mi je telo bilo dole, u svetlucavim morskim dubinama. Ponovno gubljenje svesti ličilo je na svršavanje. Pao sam pravo do bezdanog dna, gde sam iščekivao kao ajkula. A onda lagano, veoma lagano, počeh da se dižem. Bilo je mučno i tegobno. Sav od plute, bez peraja. Bližeći se površini, bio sam ponovo usisan, povučen duboko duboko, u slatkoj nemoći, usisan praznim vrtlogom gde ću čekati beskrajno dugo dok se ne skupi volja koja će me podići kao mali utonuli plovak.
Probudio sam se s cvrkutanjem ptica u ušima. Sobanije više bila u vodenoj kopreni, već jasna i prepoznatljiva. Na stolu su se dva vrapca borila oko mrve. Nalaktio sam se i posmatrao kako lepršaju ka prozoru koji je bio zatvoren. Odleteli su u hodnik pa natrag, mahnito tražeći izlaz.
Ustao sam i otvorio prozor. Nastavili su da lete po sobi, kao omamljeni. Sasvim sam se umirio. Iznenada sunuše kroz otvoreni prozor. “Bonjour, Madame Oursel”, cvrkutali su.
Bilo je podne, trećeg ili četvrtog dana proleća…

1. Greška (franc.). – Prev.
2. Zar je taj pravi Francuz? (franc.) – Prev.
3. Pravi pravcati (franc.) – Prev.
4. Kako da se izrazim? (franc.) -Prev.
5. Dosta, nismo sami ovde (franc.). – Prev.
6. Kako vam se sviđa ta ideja? (franc.). – Prev.
7. Ovo je nešto (franc.). – Prev.
8. Ganuta sam, to je sve (franc.) – Prev.
9. Znam ja tu pesmu (franc.) – Prev.
10. Švaba. – Prev.
11. Važi? (franc.) – Prev.
12. Sranje! (franc.). – Prev.
13. Zamkovi. – Prev.
14. Fiksne cene (franc.). – Prev.

Henri Miler
Njujork
juna 1940.
Prerađeno u Big Suru, 1956.