Put do Zagreba trajao je nešto duže. Gazda je namjerno odugovlačio s vožnjom jer je uživao u ispitivanju Goge. Ona je potpuno bila pod dojmom i cijelo vrijeme joj je bilo na pameti Radina rečenica kako ne smije ovaj put nešto krivo napraviti. Naivno mu je pričala o sebi, svom životu, situaciji i odnosima sa svojim bližnjima. Telefon joj je zvonio svako malo, i morala se ispričavati gazdi koji joj je direktno prigovorio zbog toga:“Gledaj Gordana, ovo zivkanje nema smisla! Ili im već objasni da si na putu i da te nemaju što zvati kada si na poslu! Ne zanima me tko te zove i zašto ali prestani s tim!“.
„Izvinjavam se gazda, evo ugasit ću ga!“ – pokorno mu je odgovorila, a znala je da ju muž zove i da joj on šalje poruke. Nije smjela niti pomisliti što će biti kad mu bude morala objasniti zašto je isključila telefon kad za dva dana dođe kući. Razgovora nije bilo 20-ak minuta. Šutjeli su, a onda je gazda, kako su se približavali odmorištu, upitao:“Gordana jesi li za kavu ili neko piće?“.
„Pa ne znam… Možda da…!“ – tek mu je to odgovorila jer nije bila sigurna što da napravi i kako da se postavi nakon maloprijašnjeg ukora. „Ok znači stat ćemo jer ja moram popiti kavu!“ – rekao je gazda i izbacio desni žmigavac kako bi skrenuo na odmorište uz autocestu.
„Jesi li sebi rezervirala sobu?“ – upitao ju je nakon što im je stara konobarica u borosanama donijela piće. „Nisam gazda, nisam jer nisam niti znala da ću s vama na put! Rekli ste da rezerviram samo za vas!“ – sramežljivo je rekla gledajući u pod.
„Onda sad nazovi i rezerviraj!“ – naredio je. Uzela je telefon i potpuno zbunjena i smetena nije znala od kud bi krenula. Nešto je čeprkala po novom službenom Iphonu, pretvarala se kao da traži broj hotela, ali nije niti skužila kako s dugim noktom uopće ne klizi po displayu. Osjećala je mučninu u sebi, najrađe bi povratila, pobjegla ili jednostavno propala u zemlju. On je uživao u takvoj situaciji. Vidio je da je potpuno izgubljena, seljasta i zato ju je upitao:“Gordana jesi li ikad bila u Zagrebu?“.
„Jesam ali davno, još sa srednjom školom!“ – odgovorila mu je iskreno. „I što nitko se ne javlja u hotelu?“ – upitao ju je opet. To pitanje ju je dotuklo, pala je, priznala je samoj sebi da u biti nema pojma o ničemu za što se predstavljala. Odlučila mu je sve priznati i reći pa kud puklo:“Gazda moram vam reći da nažalost…!“ – nije uspjela reći do kraja, jer ju je on prekinuo:“Mislila si da je jednostavno biti tajnica u ozbiljnoj firmi? Da je to igra? Samo sjediš i primaš plaću?“.
„Ne nisam to mislila, nikad…!“ – odgovarala mu je s knedlom u grlu, obrazi su joj se zacrvenili a oči napunile suzama. Samo što nije zaplakala.
Gazda ju je opet prekinuo:“Ššššš sve je u redu, izvoli platiti račun i idemo!“.
Uskoro su sjeli u auto i ona je opet htjela naći riječ i objašnjenje za svoje propuste:“Gazda, molim vas htjela bih vam objasniti kako mi je strašno žao što…!“ – opet ju je prekinuo ovog puta sasvim ozbiljnim i povišenim glasom:“Sve je u redu, i meni je žao što na vas očito neću moći računati! Ipak niste dorasli ovom poslu! Vratit ćete se prvim vlakom u jutro!“.
Zaplakala je tiho da ju ne čuje, zajecala je i počela samu sebe i svoju kumu proklinjati što je uopće i pristala na ovako nešto. „Nemoj cmizdriti i plakati! Jesi li nazvala taj jebeni hotel? Hoćeš da ja zovem, ha? Najrađe bih te odmah sad istjerao iz auta!“ – galamio je na nju.
Izgubila se, ispao joj je telefon iz ruke na pod i u prvi mah ga nije mogla naći i onda joj je on dao svoj:“Na evo ti i zovi!“ – rekao je odrješito.
„Gazda ne znam više niti koji hotel, ne znam niti broj, molim vas pomozite mi da se snađem!“ – govorila mu je kroz plač. On je obavio poziv i onda joj rekao:“Nema više slobodnih soba! Sve je rezervirano jer je u tom hotelu dvodnevni forum gospodarstvenika! Biraj hoćeš li sa mnom u sobu ili u jutro ideš kući!?“.
„Možda ima neki drugi hotel u blizini? Shvatite me da bih htjela ovaj posao odraditi kako treba i ne želim da me otpustite i da moram u jutro nazad kući!“ – govorila je tiho i kroz suze koje su se slijevale niz lice. „Ti mene ili zajebavaš ili su glupa? Fino te pitam ili sa mnom u sobu ili kući! Odgovori!“ – izderao se na nju.
„Onda ću gazda s vama u sobu!“ – kratko mu je odgovorila nakon čega je nastala tišina čak i dok su ulazili u grad kojeg je prekrila noć a ulice su i izlozi svjetlili primamljujućim blještavilom. Ona je samo uživala u pogledu, prošao ju je onaj strah i neizvjesnost od prije pola sata.
„Ponesi mi prtljagu, prijavi nas na recepciji i možemo krenuti u sobu!“ – rekao joj je držeći ruke u džepovima gledajući u nju kako se pati s tolikom prtljagom. Gordana se totalno izblamirala pred recepcionerkom, čak je i lice oko očiju zaboravila obrisati jer joj se jeftina maskara razlila od toliko suza. Prvi put je čula za karticu od sobe, prijavu, nekakve sefove i slične gluposti a da o mini baru i ne govorimo. Kako god strpala je karticu i druge reklamne prospekte što joj je uvalila recepcionerka i došla do gazde koji ju je poveo prema liftu. Od nekud se pojavio hotelski nosač ali gazda ga je zamolio kako ne trebaju njegovu pomoć.
Autor: tycoon
