Stefanija je imala 120 kilograma, i bila je, naravno, neudata. Bila je lektor na Beogradskom univerzitetu, i izuzev rada sa studentima, nije imala nikakvih obaveza niti nužnih aktivnosti. Pretpostavljao sam da večeri provodi sama, maštajući o nekom visokom, zgodnom, šarmantno prosedom intelektualcu, kojem neće biti važan spoljšnji izgled, već samo – i jedino – duhovno bogatstvo.
Ja nisam miš, ali je moja masa samo 2/3 Srefanijine, i, pošteno reći, ne volim kabaste ženske.
Sada ćete se, naravno, upitati šta ćemo Stefanija i ja u erotskoj priči. Evo kako je to bilo. Moj frend Straško kuburio je sa ispitima. Ja, nesvršeni đak gimnazije, nisam imao tih problema, pa mi je jako išlo na živce kada bih na žurkama ili u kafani uhvatio Straškov tužno-odsutan pogled. Nisam bio jedini kome se adrenalin peo pri pogledu na izgubljenog drugara, pa je na naše navaljivanje da kaže šta ga muči, Straško jedva istisnuo: Stefanija. Prvo smo pomislili da je to neka neuzvraćena ljubav, tajna simpatija, ili tako šta, a onda, na naše navljivanje, dobismo podrobne podatke i problemu i njegovom uzročniku.
Kako su nedelje prolazile, a onaj odsutan pogled našeg Straška govorio: Stefanija, njegov usporen pokret govorio: Stefanija, njegov nesiguran (povremeno) hod govorio: Stefanija, odlučili smo da mu pomognemo. Malo smo se raspitivali, malo uhodili, tek došli smo do podataka koje sam izneo na početku. Rešili smo da povalimo Stefaniju, a onda joj sugerišemo da ne gnjavi studente, posebno našeg Straška. On nije imao pojma šta spremamo.
Za ovu akciju nije bilo dobrovoljaca. Pribegli smo šibicama, i da vam ne pričam, izvukao sam kratku. Ne, ne. Nisam bio oduševljem zadatkom, ali nisam mogao ni da ispadnem “pizda” i odustanem. Tek, dva dana kasnije sačekao sam Stefaniju ispred fakulteta, i onako iznenađenoj, pružio gerber, uz neku žvaku o lepoti koju lepota zaslužuje. Pri tom sam se toliko znojio da je celofan, u koji je cvet bio umotan, mogao da se cedi. Gospođica profesor se strašno zbunila i jako pocrvenela. Verovatno je u mislima prelistavala lica svojih studenata, tražeći me među njima, beznadežno, naravno. Prekinuo sam ovu tešku scenu duboko se naklonivši, a zatim sam na “Kolarcu” drmnuo tri, onako zaredom.
Nakon nedelju dana ponovio sam prepad. Ja zbunjen, Stefanija je baš bila debela (bio me je blam da će me videti neko ko nije upoznat sa činjenicama), ona još zbunjenija – pojma nema šta je snašlo. Odstupanja nije bilo, i mada je bila tvrda, dobio sam dozvolu da je povremeno viđam. Čak sam je dva puta odveo na kafu.
Približavalo se vreme ispitu, a ja nisam daleko odmakao sa Stefanijom. Na žešću akciju me je podstakao Straškov zastrašeni pogled. Predložio sam da sledeću kafu popijemo u njenom iznajmljenom stanu.
Malo je falilo da ne odem na dogovorenu adresu! Pitao sam se šta dođavola ja to radim, i da li bi moj drugar isto učinio za mene. Da ne pominjem zlobne primedbe i smeuljenje mojih ortaka.
Došao sam zaleđen, gotovo ukočen, a u glavi mi se vrtelo ono “napiši ime i prezime na stopalima”. Odevena u laganu, prostranu haljinu, delovala je još krupnija pa sam se upitao da li će mi se uopšte dići. Dao sam joj cvet i sočno je poljubio u povelik obraz. Pocrvenela je. Da li zbog važnosti trenutka (za Straška), ili zbog ono nekoliko čašica votke koje sam u sebe na brzaka sručio, tek učini mi se da joj to, prirodno rumenilo, lepo pristaje. Kada je otišla u kuhinju da pristavi kafu, stisnuo sam petlju i pošao za njom. Nisam više ništa mislio, samo sam joj prišao otpozadi, delimično je obgrlio oko pasa i spustio poljubac na obnaženi vrat. Ukočila se i ja sam pomislio da ću proleteti kroz prozor ukoliko me ošamari. Lagano se okrenula prema meni i jedva izgovorila: “Nemoj, Miša”. Ja za njeno “nemoj” nisam mario. Privukao sam je koliko sam mogao i mislim da u životu nisam strastvenije poljubio ženu. Kroz odeću sam osećao vrelinu njenog krupnog tela, grudi su mi pržila dva vrela, velika jastuka, a kitu draškalo podrhtavanje njenog “malog” stomaka.
Ljudi jako greše kada misle da su krupne žene grube. Posle prve zbunjenosti i mlakog otpora, shvatio sam da je Stefanija najnežnija žena koju sam imao u rukama. Milovala me je lagano, pažljivo, kao da sam kakva dragocena figura koju ne sme da slomi. To me je ohrabrilo.
Raskopčao sam joj haljinu i smakao sa ramena. Kada sam je oslobodio prslučeta, sa nevericom sam gledao veličinu korpi, podsetile su me na meredove. Hrabro sam išao dalje, i da bih dospeo do njenog vrućeg žbuna morao sam malo i da pokleknem. A bogami je bila obdarena gustim, kovrdžavim (boju im tada nisam video), mekim, dlačicama. Bez uspeha sam pokušao da joj razdvojim stidnice i uvedem prst u ribu. Za tako nešto je trebalo da kleknem!
Stefanija je videla moju muku, uzela me za ruku i povela u spavaću sobu. Ljubila mi je vrat, dražila ušnu školjku, rakopčala košulju i jezikom prelazila preko grudi. Bilo je blago, nežno i prijalo mi je. Njena ruka je vešto našla put do moga šlica, počela je blago da mi miluje kitu, onako kroz pantalone. Ruka joj je bila vrela, i ja sam zažmurio od prijatnosti. Upitao sam se kako je mogla da postane tako vešta. Moje telo je reagovalo. Bio sam spreman za seks. Bio sam radoznao kako ću dopreti do nje, više nego kako ću prodreti u nju.
Stefanija je legla poleđuške. Sa trenutnim strahom (koji me je umalo koštao erekcije) konstatovao sam da joj se telo razliva po celom krevetu. Ona je registrovala moju trenutnu kolebljivost, pa me je blago povukla na sebe. Sada više ništa nisam video sem njenog užarenog lica, pohotnih usana i tamnih, sjajnih očiju. Ljubila me je. Ljubio sam je. Trenutna kriza je prošla i ja sam ponovo bio spreman. Iznenađujuće gipko i spretno Stefanija je široko raskrilila noge, visoko ih podigavši. Prodro sam u nju. Bila je to najtoplija i najmanja pička koju sam ikada i ranije i kasnije tucao. Moja kita ničim ne odudara od proseka, a u njoj sam imao utisak da raspolažem buldožerom koji rije i gura do same materice. Sada nisam mogao da je ljubim, moje lice u bilo u nivou njenih velikih grudi, zagnjureno. Svako prodiranje izazivalo je talasanje njenih grudi i ja sam uživao u mekom, vrelom masiranju lica. Tada sam shvatio da celo telo talasa u ritmu prodiranja. Hiljade sitnih, brzih talasa prelazilo je sa njenog tela na moje, ne znam kako bih to opisao i sa čim bih uporedio (možda vodeni krevet). Ona me je zaista ljuljala, opuštla i činila me sigurnim. Tamo gore, Stefanija je dahtala, stenjala i govorila nešto meni nerazumljivo. A ja sam gurao, gurao, a ona je talasala, luljala. U jednom trenutku gospođica profesor se smirila, skupila, gotovo smanjila. Čini mi se čak i prestala da diše. Zatim je sladila eksplozija. Kontrakcije su smenjivale jedna drugu, na čas sam pomislio da će me izbaciti iz sebe. Držala me je uz sebe snažno, ali nikako grubo i pred mojim stisnutim očima je pukla čitava paleta boja i oblika u trenutku kada mi je snaga potekla ka jednom mestu.
Kafu smo popili mnogo kasnije, sada ponovo odeveni (nisam hteo da se kupam, odjednom mi je, opet, vreme postalo dragoceno). Ispraznio sam šoljicu na brzaka, poljubio je pred vratima i izleteo na ulicu.
A Staškov ispit? Shvatio sam tamo, na ulici, da nisam čak ni pomenuo njen rad sa studentima. Ipak, drugar je položio. Imao je sreće.
Autor: Don Kihot
